Познато је да је једна од главних прича ратника колико је ко убио неоријатељских противника. У томе се у ранијим временима доказивало главно јунаштво и на основу тога стицала одликовања.
Када је ријеч о плавско-гусињаској области, Полимљу и Велици, таквих главосјеча је било подоста, а посебно су се тиме дичили Муслимани и Албанци.
Прича се о таквомe надгорњавању између Авдуља Пепе Бацаја (Бацовића), из Пепића, и Фериза Кадрије, из Горње Ржанице. Авдуљ је тврдио да је убио 28 православаца а Кадрија да га је премашио. Наравно, радило се о главама њихових сусједа, међу којима је било и подоста Величана…
На другој страни, међу Црногорцима, за великога ловца на људске главе важио је Радисав Кочановић Пешовић, из Баће, код Мурине (ускоро ће о њему услиједити обимнија прича…). Био је познати комита Радомира Вешовића (на кога је такође потрзао пушку). У комитским временима, као и касније убио је преко 30 људи и свима знао имена…
Ипак, највеће трофеје ове врсте (а по свему судећи то важи и за ранија времена) има Величанин Милорад Гавров Вучетић.Који није убијао (само) Турке…
Како је истакао у казивањима о себи, учесник је 13-јускога устанка 1941. године. Али, убрзо се (са братом од стрица, Мирком Миливојевим) прикључио четничкој групи Вуксана Гојковћа, која је дејстовала по Метохији и Сјеверној Албанији. Тај поступак је објашњавао жељом да се свети (Арнаутима), за убиство оца Гавра. Потом се, 1942. године, нашао у Липову, код Колашина, ђе су биле стациониране четничке снаге Драже Михајловића. И за то је имао објашњење: са још двојицом другова, из Машнице и Мурине, намјеравао је да убије баш Дражу. Но, њихов план је отркривен па се  у мају 1943. године, када се његова јединица на челу са Заријом Гојковићем врнула у Велику, прикчључио Првоме васојевичкоме партизанскоме батаљону. У партизанима је показао храброст, био рањаван и командовао борбеним формацијама.
Према сопственоме свједочењу, током рата лично је (“својим рукама и пушком”) убио 127 “непријатељских војника, разних боја”.
И све је то биљежио… Ратовао је као  филмски јунак, Наиме, овако је сам себе описао: “Обично сам се борио јашући на коњу ,сипајући ватру из турскога маузера…”
(ДА ЦГ, Одјељење у Андријевици; збирка Ђоше Ђорђијевића – писма Млорада Вучетића; Чедо Ћулафић: Проклетијски метеризи, рукопис)

      Није познато да је неки други Величанин ликвидирао бар приближно лјуди. Али, да су били крволочни (као и нјихови непријателји) посебно да су радо сјекли и односили главе, говори и примјер од прије 160 година, то јесте прије боја на Новшићу. Када су Турци попалили Велику и Величани побјегли у Зрневицу, поп Шћепан  Поповић и Павић Стешевић су запуцали на турску потјеру и убили једнога паликућу. “Одмах затим Павић Стешевић узе сјекиру и одсјече му главу  тако да и он умрије мученички” – записао је Јефто Поповић у својој билјежници, напоминјући да је свједок тога догађаја била и нјегова (тада малолјетна) мајка.

(Јефтова билјежница, под називом “Читулја Поповића”, у посједу  је овога аутора).

(Из рукописа Бранка Јокића)