Према књизи Бранка Јокића ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ
ПАУНОВИЋИ, РЕДЕВИЋИ, ОГЊАНОВИЋИ, ТОМОВИЋИ, ЈОКИЋИ – ПРЕМА ЈАБЛАНЧКОМЕ КРАЈУ
Процес напуштатња Велике крајем 19. вијека све јаче се убрзавао и омасовљавао, не само због Турака и што се “скапавало” од глади и болести, него и што су становништво снаодиле и друге невоље. Поред раније поменутога описа о великој поплави и изливу Величке ријеке (1896. године), има и записа о томе да су биле енормно набујале њене главне притоке, од Цикуша и Приједола, као и потоци за које се мислило да не представљају опасност. На Папратишту (код садашњих кућа Живаљевића) корито дубоко око 15 метара било је поравњено водом, па је поплава доњег дијела села била катастрофална. Забиљежено је да је тада Лим, након ушћа Величке ријеке, “носио све пред собом” и да су те воде допрле до Дрине, па је био преплављен и мост у Вишеграду… Међу исељенима иза тога случаја, Јовићевић наводи Пауновиће (настанили су се у Јабланичкоме срезу, у Туларској општини), Радевиће, Огњановиће и Томовиће (иселили у Пећ), Петровиће (иселили у Пећ и Свирац), Вучетиће (који су отишли у Брезевице, на агинску земљу) и у Скопље (напомиње да је од њих Илија Вучетић, касније директор тамошње Српске гимназије).
Потм су, за својим комшијама, који су живјели у Јабланичкоме округу, одселили и Вуковићи испод Приједола. У Монографији Јабланица – људи и вријеме, Добросава Туровића, налази се и биљешка о Миљану Перовићу, рођеном 1889. године, у Велици “крај Андријевице”, од оца Радисава и мајке Марице, који су исте године доселили у Чокотин код Медвеђе. Према фељтону Политике (из 1925. године) о повлачењу српске војске преко Чакора, 1915. године, у њеном саставу је био и овај поручник и у Велици је “свраћао код своје куће”.
Истовремено, настављено је и исељавање због страха од турских освета. Неђе почетком 20. вијека, Цуба Вучетић је убио Елмаз бега Реџепагића. Потом је, у освети брата, Цубу убио Емрула бег Реџепагић. Запријетио је и другим Цубиним сродницима па су два његова стрица, Ђока и Муја, као и брат Радуле, избјегли према Србији.
ПРВИ ПУТНИЦИ У АМЕРИКУ
Величани, као и други Црногорци, нијесу срећно пролазили ни у Србији. Трудећи се свом снагом да прехране породице, бавили су се углавном сточарством, ратарством и воћарством. Али, навикнути на живот на граници, у опасностима, одлазили су на нову немирну границу и заснивали нови дом. Поред релативно тешкога (новога) живота, и даље су их пратили сукоби с Турцима, па су “Крсташи”, како су их назвали, храбро бранили границу. Сада према Србији, и на њој гинули, не мање него на оној у старима завичајима.
Међутим, нијесу били добро примљени код домородачко-српскога становништва (“Шопова”). Поједини политичари, народни посланици и српски интелектуалци су према њима јавно испољавали анимозитет. Називали су их “дошљацима” и на разне начине настојали да их “изједначе” са домицилним становништвом, то јесте да их посрбе (та судбина ће их пратити и касније, све до данас…) То је био разлог да делегација “Крсташа” затражи пријем код краља Милана (Обреновића), молећи га да их заштити од све већих и чешћих увреда. Он им је то обећао, уз увјеравања да немиле ријечи и понашања појединих званичника нијесу његов став. Ипак, асимилација Црногораца, која је почињала одмах на граници, приликом преласка у Србију, није заустављена. Доприносили су јој и најобичнији писари који су насељеницима мијењали презимена, изводећи их из њихових надимака и тако их уписујући и у личне исправе. Сличан начин “прилагођавања” новој (српској) средини примјењивали су и српски свештеници (због чега су Црногорци доводили попове из Црне Горе).
И Величани су се на овакав начин „утапали“ у нове средине, а њихове следеће генерације су мијењале презиме И у потпуности губиле старо- завичајни идентитет. Мада има и оних који су одржали не само предање о прапоријеклу него и презиме, као Јокићи у Сарајавскоме Пољу. Или, Гојковићи који су се (крајем 19. вијека) зауставили у Облом Брду, изнад Андријевице, и редовно одржавали везе са братственицима у Велици…
Лакић Војводић, командир васојевићки, 1905. године поново извјештава министра иностраних дјела на Цетињу, да и даље има мноштво захтјева за исељење. Но, реаговања није било (опет је то зависило од оданоса са званичним Београдом). Српске власти (због нових политичких несугластица с Цетињем) и даље су мијењале став око насељавања Црногораца, па су убјеђивале оне који су такве захтјеве поднијели да је најбоље да остану у своме крају, у својим домовима “зато што ће се на тај начин најбоље одупријети политици турских ага и бегова да се раселе”. Како истиче историчар др Ђоко Пејовић, понекада се на исељенички пасош чекало и по више година, а онда се поново “ишло стихијно”. Неке величке породице (међу којма и четири Радевића, двије Огњановића и једна Пауновића) отишле су код “својих”, у Чокотин, у Јабланичкоме крају…
Онеспокојени одуговлачењем власти око издавања исправа, млађи људи бољи животни простор потражили су и на другим странама. Угледајући се на сиромашне Црногорце из Старе Црне Горе (Црмничане, Никшићне и друге), сналазећи се “преко кога да оду”, почели су да иду “на радове” у Америку и по Европи. Први велички “странац” био је Миливоје Брковић, а касније: Новица Гојковић, Радун Томовић, Радосав Бошковић, Јокићи Миладин Илијин, Андрија Милоњин, Никола Којо Филипов, Андрија Стефов Мирошевић, Никола Заков, Новица Мијајлов, Милоња Мијатов Ђођо и Васиљ Ратков Џгокић, Крсто Пауновић и још неки.
Уочи балкансих ратова, поново је увећан исељнички талас – не само према Метохији. Три сина Благоја Јокића (Милутин, Лакић и Петар), с Кукавице, одселили су у село Боровац (1910. године). По оцу Благоју, промијенили су презиме у Благојевић. Међутим, и одатле су селили – према Београду, Нишу, Лесковцу и у Америку. Први је у САД одселио (послије заробљеништва у Њемачкој) Војислав, син Лакићев и Радосавин (рођен 1913., а умро у Кливенланду, 1988. године). Упркос двијема тешким породичним трагедијама, за собом је “повукао” браћу и другу родбину..
Из сиромаштва се одлазило у најам и у оближње крајеве, који су били под Турском. Међу њима је био и Томо Кнежевић. Настанио се у Машници, ђе су га (про)звали Том-Шаља (зато што је био шаљанског поријекла) и од њега су настали Шаљићи. Нијесу се врћали у Велику, већ су се и из Машнице раселили – најприје по Метохији и Васојевићима, а онда и даље. Слично је и с Ракушима, чији се предак (такође Кнежевић) населио код Плава.
БЈЕКСТВА ОД ОСВЕТЕ И СРАМОТЕ
Осим поменутих, било је и других, исто тако невољних, али и необичних разлога за доношење најтеже животне одлуке – о вјечитом одласку из завичаја. Благоје Гојковић, звани Благоје Банџа, око 1880. године, побјегао је у Ругову, најприје се настанивши у тамошњем селу Пепиће и узевши презиме Љајић. Познати истраживач др Мирко Барјактаревић, не наводећи имена, забиљежио је 1959. године да становници засеока Малевићи (Маљај) припадају роду Љајић(и), осим четири куће Шаљана и двије куће поарбанашених Шекулараца, и додаје: „За Љајиће се прича да потичу од некога слуге који је био најмљен у Дрељу, па када је узео газдину шћерку, газда му је дао нешто земље да се насели у Малевићима“. Према тврдњама његових рођака из Велике, од Благоја је настало повелико потомство Руговаца…
Због страха од потјере књаза Николе и освете Руговаца (ђе су поубијали више чељади, да би осветили свога родоначелника Павла), из Велике су 1892. године одселили Павловићи (Кадићи), који су овдје живјели од 1862. године. Заједно са још неколико Величана, населили су се у селу Свирац, код Тулара (Јабланички крај, а одатле неки предигли код Урошевца и у Београд).
Остала је и прича да је Радивоје, најстарији син Мартина Веке Јокића, иселио, након “срамоћења” које му је нанио “десечар” Јаков Мирошевић (Јокић). Он је Радивоја, због неког “народског прекршаја”, затворио у избу, у којој је преноћио (“са говедима”). Наводно је већ сјутрадан Радивоје, са синовима прешао Чакор и никада се није врнуо, а од имовине остала му је парцела “на орницама”, у Стрмењаку. Прво се настанио у јабланичком крају (село Свирац, код Тулара), а одатле, 1914. године, отишао у Гушицу код Витине, ђе су касније живјели његови бројни потомци – све до краја 20. вијека, то јесте до познатих збивања на Косову, а тада се раселили према Крагујевцу, Смедереву, Београду и другим крајевима Србије…
НАСТАВИЋЕ СЕ