Пише: БРАНКО ЈОКИЋ

     Као што је познато,“централна прослава“ (обиљежавање дана црногорског устанка и државности, у организацији СУБНОР-а и антифашиста Црне Горе, одржана је у Дољи код Гусиња. Како су извијестили медији, скуп је организован „на мјесту гдје су 2. авгу¬ста 1944. године погинула четворица партијских руководилаца тога подручја: Бећо Башић,Јусуф Реџепагић,Аљо Хот и Војо Нововић.

   Пренесено је и да је Љубомир Секулић, потпредсједник те
организације, рекао: „Плавско-гусињска средина, односом према Црној Гори, антифашизму и патриотизму и жртвама које је дала за слободу, учинила и обвезала да ову манифестацију, у сарадњи с локалном самоуправом, организујемо на овом мјесту.“
    Историјска документа о томе „односу“ говоре другачије – и када се ради о даљој прошлости и Другом свјетском рату. Наиме, овај крај је по свему специфичан и већиско понашење његових становника било је супротно било којем концепту суживота у Црној Гори.

   Подсјећања ради: Плављани и Гусињани су одбили одлуке
Берлинскога конгреса и оружано се супроставили црногорској државној самосталности, односно да признају црногорске државне границе, установљене на том међународном скупу. Све до балканских ратова, убијали су православно становништво (само на подручју Велике, у подмуклим нападима, убли су око 70 нејачи – чобанчади, жена и путника). Кад је Црна Гора, 1912. године, сходно поменутим одлукама, коначно(послије више од три деценије) припојила Плав и Гусиње, услиједила је оружана побуна. Обновљена је и 1919. године, када су лидери овога краја, дијела Косова и сјевера Албаније тражили аутономију у оквиру Краљевине СХС. Накн неуспјелог устанка, Плављани су се масовно (и по 300 одједном) уписивали у Радикалу странку Николе Пашића, главнпог актера нестанка самосталне црногорске државе…

    Већ на почетку Другога свјетскога рата раширених руку је прихваћен фашистички окупатор, о чему свједоче многа документа. Првоборац Чедо Ћулафић, у рукопису ПРОКЛЕТИЈСКИ МЕТЕРИЗИ, чију је израду, шездестих година, наручила власт, али касније, када је видјела садржај,„одложила“ да га објави, што није учињено ни дан данас, истиче да је током цјелога рата у овој регији дјеловала бројна фашистичка муслиманска милиција (вулентари), којом је је у Плаву командовао Шемсо Феровић а у Гусињу Саљо Никочевић. Шемсов син др Зећо Феровић, у књзи ОД ЈАКУПА ФЕРИЈА ДО ШЕМСА ФЕРИЈА (Приштина, 2008) наглашва да су вулентари имали званични штаб и у старту десетак чета, са преко 1.000 припадника. Касније су те фашистичке јединице увећаване и нарасле на преко 2.000 легионара. Да би се та бројка „правилно разумиејла“, ваља истаћи да је уочи Другога свјетскога рата на простору садашњих општина Плав и Гусиње живјело 7.717 припадника исламске вјеросповијести (Муслимана и Албанаца). Просјечно домаћинство имало је око пет чланова, од којих је мушких било половина, што зачи да их је „за пушку“ било стасало
управо онолико колико их је било у фашистичким јединицама. Према неким процјенама, чак и више од 80 одсто (Др Спасоје Ђаковић, у књизи СУКОБИ НА КОСОВУ).

   Постоје и документа која потврђују да је и Малисор Пренк Цаља, коме се иначе приписују сва фашистичка зла на овоме простору, током Другога свјетскога рата, био мање крволочан према православцима од плавско-гусињских вулентара. Између осталога, након једног њиховог масакра у Велици и Полимљу, затражио је (20.јануара 1943.године, на скупу у Гусињу) да „не дирају српски живаљ“, упозоравајући их да је
он командант свих легионарских трупа „од Скадра до Чакора“ и да га је на тај положај именовао Дуче…

   О Секулићевом „доприносу“ антифашизму говоре и документа НОРа. Руководство Штаба Албанске НО бригаде Ђаковачке Малесије, која се 11. новембра, 1944. године нашла у Плаву и Гусињу, извјештава: “…У овим крајевима има једино балиста. Јуче је дошло до борбе у Дољи. Балисти су разбијени и оставили неколико мртвих, међу којима и једнога реакционара, по имену Шабан бега, из Плава. У Врмоши има неких 400-500 иредентиста, којима руководи Шемси Фери, затим неколико албанских официра и један министар. Народ овога краја је препреден: када дођу црногорски партизани, он бјежи наводно из страха, а у ствари да не би ишао у партизане, а кад дођу албански партизани, онда говори да ће ићи у партизане с црногорским бригадама…“ (Зборник докумената НОР-а, том 12. књ.4).

   Послије рата, при Предсједништву ЦАСНО (Црногорска антифаширтичка скупштина народноага ослобођења) основана је Државна комисија за ратне злочине, са сједиштем на Цетињу. Њоме је руковдио Јакша Брајовић. За ратне злочинце је прогласила два пута више Муслимана и Албанаца из плавско-гусињске области него њихових сународника у
цијелој Црној Гори. Уосталом, антифашиста Секулић је могао да  прелиста „Споменицу црногорским антифашистима 1941/45“ (издавач Одбор за обиљежавање шездесете годишњице Тринаестојулскога устанка, Цетиње 2001). У њој децидно пише да је у цијелој општини Плав, током Другога свјетскога рата погинуло 814 особа, од којих је 746 Срба и Црногораца, а 64 Албанца, Мусимана и припадника других народа. Село Велика, у којој је страдало преко 500 житеља, остала је скоро без половие становништва, док је, на другој страни, страдао тек сваки 200-ти њихов комшија (исламац). Иначе, у накнадној брошурици коју је објаво плвски СУБНОР списак муслимнко-бошњачко-албанских  ”бораца” , оскрнављена су имена величких жртава, јер су сви Вучетићи преименовани у Вучетовиће (Муслимане), и слично.

   На ово ваља подсјетити управо због тога што су, из државнога буџета апанажирани „антифашисти“, одбили да објави књгу ПОКОЉ У ВЕЛИЦИ, чији је аутор потписник ових редова. Наравно, због садржаја. Један од званичника те организације дирекно је опоменуо аутора да помињање тога геноцида може да наљути величке комшије… Онда је одбијено и тражење да се „централна прослава“ одржи у спомен величким жртвама и у знак сјећања на геноцид, који су, уз асистенцију њемачкога окупатора, извршили управо плавско-гусињски вулентари и косметски балисти, 28. јула, 1944. године; за само два сата они су поклали и у ватру рођених домова бацили преко 400 велчке нејачи, међу којом је било више од стоторо дјеце.

    Једоноставно, ови „антифашисти“, који у суштини настоје да и даље прикривају геноцид у Велици, као што су то, у име   лажнога  ”братства јединства”  пуних 70 година радили њихови (комуистички) претходници, ни на какав, а најмање на достојансвен начин нијесу обиљежили ту тужну годишњицу. „Побједа“ је извијстила да су на Чакору били
„представници“ антифашиста из Плава и неких сусједних општина. Из приложене фотографје јасно се види да их је било укупно 27. Али, међу тим излетницма, који су се неопажено прошуњали поред масе народа који се окупио у центру села, није било ни једног његовог становника.Кажемо излетницма, зато што је тешко прихватити да су они, макар и на локалноме нивоу, на било који начин органзовани. Да јесу, онда би споменик и простор око њега претходно уредили (као што су онај у Дољи, завучају потрпедсједника Зувдије Хоџића, или у Лазинама, завичају његовог колеге Љубомира Секулића). Уосталом, поставља се и питање: коме су излетници тамо одали пошту? Јер, вјеровали или не, двадест година се на том споменуку налази и посебно уклесана мермерна плоча, са „обавјештењем“ посвећеном краљу Александру, такође „љубтељу“ црнгорске државе…

    Неспорно је да су Башић, Хот, Реџепагић и Нововић (као и Џафер Никочевић, Зуфер Мусић, Салих Радончић, Салих Сака Хоџић, Салих Шурјак, Осман Чекић, Јусуф, Мустафа, Ибрахим, Емин, Омер и Ахмет Реџепагић, Бајрам Метовић, Хајро, Бејто и Халим, Шахмановић, Аљо Авдић и још неколико плавских и гусињских Муслимана) били међу водећим борцима антифашистичкога покрета у овоме крају. Али, и да су четворица убјених у Дољи (чије убиство ни дан данас није разјашњено)
заиста били и „на нивоу Тита“, њихова смрт, па и за овакве
„јубилеје“, не може бити преча од неколико стотина невиних и
ненаоружаних величких жртава.

   На другој страни, док црногрски „антифашисте“ (и званична државна власт) игнорше те жртве, ствар је преузела СПЦ. Организацини одбoр, на челу с владиком Јоаникијем, приредио је 27 и 28. јула, више него достојнствено обиљежавање 70-годишњице геноцида. Прво, одржана је неке врсте округлога стола на коме је неколико свештеника, академика и свједока говорило о овом и дугим генцоцидима. Сјутрадан је услиједила литургија у локланој цркви (коју је подигао управо митрополит Амфлохије). Служио је Патријрх српски Иринеј са бројним архијерејима и свештенством, у присуству више стотина грађана Горњега Полимља (комшија из Плава и Гусиња није било; имали су пречега посла: демонстрирали су улицама Плава, црногорке влсти Црну Гору поведу у бој на Палестину…) Предсједника државе је заступао изасланик, а ту су били и српски амбасадор, представници локалних и власти из Гусиња, лидри про-српских странака, итд.

     Биће запажене ријечи српског патријарха: „На овом месту можемо да се запитамо: Боже каквог си ти то човека створио; да ли да буде вук, хијена, рис, или онај ко носи лице, ко носи душу? Рећи да је овде човек постао животиња – уврда је за животињу, јер те крволочне зери нападају само кад треба да се нахране, или да се одбране… Замислите невино и безазлено дете коме секу руке, вешају га о дрво, или кад дете узима за руку и баца у ватру. Какво је име таквом човеку? И ђаво би се увредио када би таквог човека поредили с њим…“

   Наравно, имајући у виду да цетињско-српски мтрополит воли политику (а у „опоменама“ те врсте није ни овога пута изостао), јасно је да долазак патријарха Иринеја није случајан. Између осталога, уз наглашавање „поновљања“ опасности која пријети из Албније и са Косова, њиме је „овјерена“ надлежност СПЦ над овим крајем (иако он није припадао Србији већ, од Берлинскога конгреса па до данас, искључиво Црној Гори). Истовремено су све величке жртве проглашене Србима (владика Јоаникије), иако су 95 одсто њих и званично (2006. године, у Музеју жртва Другог свејетског рата, у Београду,) пописани као Црногорци…

  Међутим, овдје није ријеч о томе, него се ради о обавези да се јавно укаже на тужно, а још више срамно понашање црногорких „анатифаиста“ (а памти им се и слично лањско понашење у Пиви). Оно није за полемику или расправу. Ови непобитни примјери намећу само једно питање: чија је и коме је потребна њихова (лажна) фирма, те да ли и они који јо дају (државне) новце стоје иза овакве бруке?