Коначно, сложили су се (неки) Величани и урадили нешто што је видљиво, корисно и од трајнога значаја. Како јавља портал velika.me, пробијен је пут од Чакора до Мокре. Заслугу за то имају Зоран Пауновић, Томислав Стешевић и Миомир Јокић. Радове је извела фирма њихова сарадника Ратка Пеленгића, концесионара величких шума. Са двије грађевинске машине, радио је шест дана (и потрошио око двије и по тоне горива )
Како смо обавијештени, ради се о посве новој траси (а не оној коју су прије неку годину до својега катуна пробили Петровићи), у дужини од три километра, која почиње у Лијепоме долу и иде преко Староњинога крша, поврх Јанковћа и Гојковића катуна (на Изгорељаку) и Фријесла ваганичког, до Вукове станине, ђе је спојена са постојећим (такође) макадамским путем (који води од Филиповића кућа, у Ржаници, па подно Сјекирице, до Мокре). Дакле, укупна дужина пута од Чакора (ђе се сада скреће у правцу Мокре) до Мокре износи око шест колометара.
Свакако да је тешко рачунати на могућност да се овај пут асфалтира, али ваља и у томе циљу енергично „притискати“ Министарство пољопивреде, које је сличне инвестиције обезбјеђивало за много мање значајне или мање посјећене планине и катуне – на Сињајевини, око Нкшића у Пиви, итд. Међутим, дотле пут би свакако могао да се уреди – ако би се на прољеће извела заједничка акција – Мурињана, Машничана, Грачаничана, Ржаничана, Величана и других корисника. Наиме, након зиме, када се буду могли сагладати сви недостаци и проблеми дуж трасе, пут би се лако могао оправити, првенствено насути, јер је материјал за то на лицу мјеста…
Ваљало би очекивати да ће пробијањем овога пута Мокра, Ваганица и друге планине, до којих ће се из Мурине (аутом) стизати за мање од једнога сата, постати још примамљивије. Најприје за излетнике, јер са те трасе пуца поглед на цијелу плавско-гусињску котлину, Плавско језеро и долину Лима, а истовремено се ради о најљепшим предјелима за излет, планинарење и све облике рекреације. Такође, уз активирање спелеолошких локалитета, ови предјели ће постати занимљиви и за ђачке излете, итд.
Још је значајније што би Мокра, Чакор и сусјдние планине могле заинетересовати инвеститоре, јер пружају изванреедне могућности за разне облике туризма и угоститељства. Невладина оранизација Клуб Велика покренула је прије неку годину добро смишљену инцијативу (у томе смислу сачинила је пројект, а обавијештеи смо да имају обећана или обезбијеђена и материјална средства) да се на овим просторима реализује Парк природе, какав имају и неке друге општине (Плужине, Херцег Нови). Нажалост, у томе је, осим познате величке неслоге и зависти…, највише омета предсједник Плавске општине (како сазнајемо, и као интересни „пријатељ“ сличних Величана). Изгледа, има неку другу намјеру: да, и на папиприма, створи некакав међуанродни парк који би обухватио дјелове Сјеверне Албаније, плавско-гусињску долну и дио Косова (до Дечана и Ђаковице). По тој (подмуклој) намјери, границе тога простора требало би да се поклопе са границама које скоро један вијек заговарају пројектамти тзв. Велике Албаније, а на којима су крварили и животе оставили преци Величана и Полимљана…
Може се само претпостављати зашто тај господин, који има обичај да каже како је „предсједник свих грађана“, толико мрзи Величане и Полимљане. Жалосно је нешто друго: што отуда има “њихове представике“ (вјерне слуге) који га одржавају на власти. Зато је толико и обахатио, па не семо што се противи вечичкоме Парку природе, него Величанима укида и струју (у Јокићима) и, као сваки силник када га то западне, ради друге неваљале работе…
Управо због тога, ваља поздравити иницијативу за обнову Полимске општине. Међутим, та прича се још увијек промовише „полугалсно“, без неопхпдне и јавно исказане одлучности и конкрентних потеза. Уз то, чини се да би сада, у предизборној кампањи, могла да постане „својина“ једне или двије странке (боље рећи интересне групице) што би значило да (и) од ње – не буде ништа! Око тога пројекта требало би да се окупе сви становници Брезојевица (бар онај доњи дио), Полимља и Велике, који би (преко својих пресдтавника) најприје изразили потпуну ријешеност да га остваре, а онда пројект разрадили до танчина – како би се показала његова (само)одржвост, однсносно историјско-ет(н)ичко-културолошки, соцо-политички, економски и други разлози за његову реализацију.
Упркос нашој познатој склоности за себичлук, надгорњавање и друге свађе и поганлуке, очекујемо да ћемо скоро објавити и такву вијест…