Пише: Бранко Јокић

               

      Постављање спомен чесме и спомен плоче величко-новшићким планинкама у Лијепоме долу, које су тамо боравиле и више од по десетак година, заиста је изванредан гест њихових потомака, који је побудио и шире емоције…

     На спомен плочи налазе се ова имена: : Сан­да Ар­со­вић, Дар­ка Бје­ла­но­вић, Ми­ле­на Бје­ла­но­вић, Стан­ка Бје­ла­но­вић, Стев­ка Бје­ла­но­вић, Ан­ђа Бо­шко­вић, Фе­ма Бо­шко­вић, Бо­са Ву­ко­вић, Див­на Ву­че­тић, За­гор­ка Ву­че­тић, Зо­ра Ву­че­тић, Ма­ра Ву­че­тић, Ми­ка Ву­че­тић, Ми­ле­ва Ву­че­тић, Ми­лун­ка Ву­че­тић, Ру­жа Ву­че­тић, Ми­ле­ва Ву­шу­ро­вић, Ви­дра Го­гић, До­бра Јо­кић, Је­ли­са­ва Јо­кић, Ми­ле­ва Јо­кић, Ми­ле­ва В. Јо­кић, Мил­ка Јо­кић, Ми­ља Јо­кић, Ра­ка Јо­кић, Сла­ђа­на Јо­кић, Ан­ђа Кне­же­вић, Зор­ка Кне­же­вић, Љу­ба Кне­же­вић, Ра­ки­та Кне­же­вић, Је­ла Ла­ле­вић, Ми­ка Но­ви­ће­вић, Ра­ка Ог­ња­но­вић, Јо­ван­ка Ста­ма­то­вић, Ми­ло­са­ва Ста­ни­са­вић, Ма­ра Си­мо­но­вић, Ми­ли­ја­на Си­мо­но­вић, Сто­ја Си­мо­но­вић, Дра­ги­ња То­мо­вић и Кр­сти­ња То­мо­вић.

    Потомци ових Величанки и Новшићанки су на овај начин више него симболично сачували, истовремено и пријатну и сјетну, успомену на своје ближње и на једно вријеме, начин живита и обичаје који су били незаобилазни у  нашеме одрастању и остали у памћењу многих генерација.

     Скоро да је тешко замислити да се на томе невеликоме, сада опустјеломе планинскоме простору (катуну) љети окупљало и живјело јединственим рођачким и комшијским животом, преко 30 порoдица, са близу 200 чланова, те да је у њему укупан живот, иако сиромашнији, био по свему смисленији, садржајнији и динамичнији, него што је сада и у Велици и Новшићу (а слободно се може рећи и у нашим „новим“ завичајима).

         Тако је било све до 80-тих година прошлога вијека: према записаним подацима, 1961. године на чакорскоме платоу, од Бјелухе  до Мокре, било је двадесетак катуна. Само на простору од Шипа до Крља издизало је близу 40 породица, са преко 200 душа… 

                                             *

                                     *               *

      Нешто о начину живита на чакорским катунима забиљежио сам у недавно објављеној књизи ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ, одкле донисим  овај фрагмент.

КАТУНИ, ПЕТРОВДАН, СКУПНИЦЕ

      Мало ниже од врха Чакора, у Бјелухи, на Зечевици, Изгорељаку, према Ливадицама, са источне стране, и подно Јечмишта и испод Тетребињака, на Шипу, Гавровића и Јефтовића катуну, на Цмиљани, преко Крља до Ливада Јанковића, Маглича и Приједола,  са западне стране, па онда, у Бјелухи, Метешким рупицама, Лијепоме долу и Враћеву, налазили су се велички катуни. Тамо је љети боравила већина величких домаћинстава. У ствари, планине које окружују Велику не само што су ријетких љепота, простране и приступачне, него су и веома погодне за сточарство.

   Издиг је почињао о Ђурђеву дану (кад се ливаде које сe за кошење „забрањују“). На катунима се остајало до Илиндана, или Госпођиндана. Онда се „сјављивало“ на ливадске катуне, а након мјесец-два, зависно од временских прилика, враћало се кући. 

       И излазак на планину и силазак с ње био је претежно заједнички и трајао је по неколико сати. „Станови“ у којима се боравило били су направљени од брвана, покривени даском, „пространи“ око десетак квадрата и без прозора. У ћошку, одмах иза врата,  било је огњиште, изнад кога су висиле вериге, или су с  двије стране огњишта побијене сое (рачве) на којима је вјешан котао или друга посуда. У њима  се кувала вареника, а рјеђе неко јело (у послљедње вријеме изношени су шпорети, како би мање димило). Около су биле полице са копањама, у којима се  вареника „разлијeвала“, а испод њих каце, у које се „купио смок“.

   У „становима“ се није само справљао и чувао смок, него је на том невеликом простору боравило и спавало по неколико чељади. Неки домаћини су имали и бољи „конфор“: по два-три „стана“ – зависно од броја породице и могућности. Без обзира колико их има, ријетко је који „стан“ закључаван.

   У непосредној близини били су торови, у којима су „затварaне“ овце, док су краве везане около а телад имала посебан „телећак“ (због чега је у вријеме љетњих киша около станова, па и у њима, била повелика прљавштина). Пси су били везани у близини и лајали су по цијелу ноћ, што је изискивало и излажење домаћина и „комакање“. Он је спавао у посебној „кућари“, која се налазила поред самог тора.

   На катунима је живот у цјелини био другачији нeго (зими) у селу. У свему се живјело динамичније. Било је мало напорније док траје косидба, мада се и она (као и окопавање кукуруза и кромпира) често завршавала уз мобе, или орте. Ипак, било је више пријатних тренутака. Највише за Петровдан и Дан устанка црногорског народа 13. јул.

   Тад сви катуњани данима „толкују“ да ли (не)ће бити кише и очекују госте. Заправо, и у сусједству и шире, одавнина су познате величка  „чазбеност“ и „болећивост“, то јесте гостопримство. Другачије понашање сматра се срамотним, па се за такву породицу, уз сажаљење каже: „Ђе љуђи не улазе, ту напретка нема“. Зато се према госту сва чељад, и тад и у свим другим приликама, понашају љубазно и настоје да му створе пријатно расположење и осјећај да је то „његова кућа“. То чини увијек, па и о Петровудне и „пошљедња сиротиња“. И у случајевима, када се ради о непознанику, коме је „стало ауто“, који је случајно зашао у ово село, или у било коју величку кућу или катун.

Стрижба у Враћеву 

  Претходногa дана се стрижу овце, а на сам Петровдан, дочекују се гости, који се воде од једног до другог „стана“ и нуде се најљепшим што домаћин има, што „чува од уста породице – да се нађе, за образ“, а обавезно пробају први јардум. Мушкарци се тога дана обрију (то су дуго обављали и специјалном „бритвом“, начињеном од парчета косе, а шишали се и обичним „ножицама за овце“), сва чељад најљепше се обуку, па  послије ручка, заједно с гостима,  одлазе на скупнице.

   ***

        Љетње скупнице о Петровадне су биле  по много чему  “догађај године”. Првог дана на Мокри а сјутрадан на Чакору. На њима се послије Другога свjетскога рата највише “играло” црногорско коло, које је обично почињало “Крени коло да кремемо, друга Тита споменемо…” Ако одмах сви не уђу у коло, услиједи пјесма: “Ко не стио колу доћи / не стио му Бог помоћи / Ови што су око кола / Као вуци око тора…”

    О томе шта за Величане значи  тај дан те какву традицију има у њиховомe памћењу и трајању постоји и мноштво записа. Тако је  београдски дневник Време, 1933. године, на Чакор послао специјалног репортера (Б. Радоњића). У опширној репотражи, он најприје наглашава како је код овдашњих Црногораца јак култ Петра Првогa и двора Петровића: „У народу се одржава легенда да је мирење и братимљење о Петровдану у спомен на старог црногорског владику Петра Првог Његоша, који је за живота приређивао сличне скупове народа, да би помирио завађена племена Црне Горе и Брда“. У истомe духу, о привржености овога народа Петровићима, потенцира  и да се на Чакору пјевају пјесме о већ покојном краљу Николи и сличне: „Под Острогом у планини“ и „Што си сјетан, сердар Јоле“, али и завичајне („Ој Васова чиста крви“ и др.) Примјећује да овђе не долазе само Црногорци него и Муслимани: „Околина Пећи са најближим црногорским брдима прославља Петровдан на свoјствен и јединствен начин. Оно што је у другим крајевима Нова година, Бела недеља или Ускрс, дани када људи праштају један другоме, када зађевице и грехови одлазе у заборав, то је за Метохију и овај део Црне Горе Петровдан“.

            

На Чакору,1970.године 

          Занимљив је и опис скупнице: „Још у уторак увече, дан пре Петровдана, једна повећа група донела је на Чакор државну заставу и поставила је на сам врх планине. Затим је испаљено неколико прангија које су одјекнуле далеко, дајући знак да је сутра народно весеље. Увече је запаљен огањ на Старцу, чији је пламен у ноћи осветљавао околину. Са свих страна су се још у зору Петрoвдана из разних праваца сливале групе људи, жена, дјеце, журећи ка превоју. Тамо је био простор прекривен светлом велике ватре на којој су се вртела румена пецива; пуштан је густ дим, али се у пречистом планинском ваздуху брзо и непрестано губио…Почетак свечаности око 11 часова пре подне објављен је учесталим паљбама, а одмах иза тога заиграло се коло, помпезно и весело. Мало даље, играле су жене, а на ледини свуда групе народа играле су уз песму и свирку… Највише се играло зетско коло и лепо црногорско оро. При крају пуштено је на вољу младима да окрену свој „танац“… После заједничке свечаности, око пет часова, почеле су хајке на лов. Постројени стрелци очекивали су…

   Све до осамдестих година 20. вијека,  била је то својеврсна „смотра“ младости и љепоте. За скупнице су се млађи данима спремали и размишљали о могућим сусретима, или макар погледима. То је била и прилика за показивање првих ципела, најлонских кошуља, шушкаваца и друге „куповне робе“. Исто тако, било је и лијепих, „и то памуком“, наопућених опанака, црногорских капа и џамадана, а још више ђевојака обучених у црногорску ношњу. Ту су се су одржавале и прве „школе“ фолкора или плеса, од којих је најивше био заступљен танго и фокстро. Углавном, играло се без неких правила и угледало на парове који су најближи. Важно је било да су тијела блиска, а узбуђење максимално, те да се искористи прилика за „конкрентни“ договор који се често завршавао браком. Пошто су оба мјеста на којима су се одржавале скупнице окружена шумом, дешавало се да ђевојка, након што пристане на момачку понуду,  мајци (која је увијек била њена главна пратња), или сестри, каже како је „жедна“ па, с другарицом, или рођаком, оде на оближњи извор „да пије воде”  и – оде…

   Послије Другогa свјетскогa рата на Чакору је Тихомир Пауновић „држао“ кафану, у згради бивше италијанске касарне, која је проглашена за Планинарски дом „Војо Масловарић“. Дуго је, са супругом Зорком, био домаћин и знаних и незнаних. Потом га је наслиједио Драго Томовић, са супругом Косом. И Тихомир и Драго, а понекад и Коса (као што је то чинио и Драго Вучетић, продавац у Шумама…) oсим што су их редовно частили, давали су Величанима пиће „на вересију“ – које су они уредно плаћали, чим би продали нешто смока или стоке…  Иначе, прилично се добро пило. Бивало је и жестоких, мушких туча, у којима су се показивали веома јаки момци (као Миливоје Радевић, који се, па и са по неколико полицајаца, и то на опште одушевљење, тукао само голимa песницама)…

Драгова и Тихова кафана

          Петрoвдану су се радовала и ђеца: њихове игре „клиса“, ”грбеље”, ”козарице! и „гуџе“ потиснула је лопта. Раније крпењаче, којима су  играли на луговима, око школе или по Чакору (из простог разлога што није било друге равнице) замијениле су и прве праве фудбалске лопте, претежно гумене, мале, а убрзо су стигле и кожне, „праве“, па је било и правих и узбудљивих  фудбалских утакмица.

Лепосава Лепа Стешевић

        Здизање с чакорскох, љеподолских, враћевских, бјелушких, дугуљарских, приједолских, јечминских и других  катуна почињало је крајем августа и касније. Али, не дирекно у село, него на “јесење ливаде”, које  се налазе нешто ближе селу. Највише у Цикушама, у близини куће Микосава и Лепосаве Лепе Стешевић. Налазила се на џади испод Чакора и у њој је  између два свјетска рата  био познати Стешевића хан.  Микосав је погинуо у НОБ-и, а Лепа је у тој кући живјела десетак година послије Другога свјетскoга  рата, кад је одселила у Пећ (потом у Београд). Иако се њихова кућа обурдала и у потпуности нестала, то мјесто и данас  зове „Код Лепине куће“…