БРАНКО ЈОКИЋ, аутор шест књига о Велици, објавио је још једну, под називом ВЕЛИКА  и ВЕЛИЧАНИ (историјско-етнолошка хроника)

   Књига, коју аутор сматра круном своје вишегодишње посвећености истраживању  прошлости својега завичаја, штампана је у тврдоме повезу, великога формата (Б-4), има преко 500 страна и више од 200 фотографија. Базира се на разним изворима а највише  на обимној  архивској  грађи, апострофираној у више од 600 фуснота. Скоро да нема величке породице у којој се не помиње неки њен припадник (или више њих), а у посебном прилогу дати су и родослови величких братстава.

      У уводу књиге, између осталога, пише:

    „…Настојао сам да истражим поријекло савремених Величана и збивања из њихова тровјековнога живота под Чакором. Најважније цјелине опсују: насељавање Велике, догађања до Берлинскога конгреса (кад се  Велика и формално уједињује с Црном Гором – што је један од најзначајнијих тренутака из њене прошлости), ратнички живот до балканских ратова и Првога свјетскога рата (кад престају свакодневни зулуми Плављана и Руговаца), релативно миран период између два свјетска рата и дешавања у Другоме свјетскоме рату, која су још трајније урезана у свијест и памћење  Величана…

     За њихову новију судбину значајно је и комунистичко доба. Неспорно је да је у њему било бољега живота, прије свега масовнијега школовања. Али, губитак општине (1952. године), која је континуирано постојала готово сто година (од добијања капетаније, 1858. године), то јесте административно и духовно одвајање Велике од њенога природнога амбијента (Васојевића) и припајање Плаву, с којим је била у вишевјековним ратним, етничким и другим  антагонизима (рачунајући и више геноцида), означило је почетак потпуне бесперспективности Величана. Вријеме је потврдило да је то (још више него када се ради о административном распарчавању  Васојевића) била својеврсна (неразумна) анексија која је поништила сву ранију слободарску традицију подчакорских горштака и означила њихово (ново и масовно) исељавање…

     Обрађен је и тај егзодус: пописана је већина  исељеника из 20-га вијека, што ће омогућити потомцима и потоњим генерацијама да пронађу податке о прапоријеклу, породичним коријенима, итд.“

     У уводу још стоји:

     „.…Моје главно искуство и закључивање при припреми и писању ове књиге јесте трагање за стварносним чињеницама и непосредним  изворима. Упркос сазнањима да је велики дио писане грађе о укупној црногорској прошлости, па и о Велици, уништен (то су чинили окупатори, елементарне непогоде, лош квалитет папира, а највише небрига савременика, итд.) ипак сам био изненађен њеним обимом, аутентичношћу и неприкосновеношћу. Будући да је познато да се препричавањем архивских докумената губе њихова старина и стил, настојао сам да их донесем у оригиналу и  многа се овдје први пут публикују… Без њих нема ваљанога покушаја вјеродостојније реконструкције  и тумачења прошлости. Позивање на предања и легенде (осим када су блиске архивској грађи, а догађа се и да се подударају) или пуко преписивање већ написанога, истрзање дјелова из разних књига и радова, “заштитничко” фуснотирање кој се понекада практикује и  да би се “доказала” унапријед  конципирана идеја (чему прибјегавају и неки професионални историчари), не даје озбиљније резултате. У првоме случају, ради се о најобичнијим нагађањима, а у другоме о понављањима “панорамских пресјека” ширих  историјско-друштвених збивања, у којима се скоро не виде мање средине и животи њихових људи…

    Истраживање прошлости понекад доноси и неугоности: открива другачије појединости из живота предака и ремети представу коју имају потомци. Иако се ради о аутентичности, такво приказивање изазива љутње и  оспоравања –  компентентности аутора па и  самих докумената. Упркос томе, слиједећи циљ свакога респектабилнога  истраживача – да открије и саопшти оно што је битно за цјелину слике, што је ближе истини –  изостављајући  “ситнице”, нијесам се либио да прикажем и ту страну величке и прошлости појединаца, посебно када се ради о догађају и понашању које је било значајно за портретисање општега (величкога) менталитета. Сматрам да је (и) прошлост неoпходно упознати онаквом  каква је била – не уљепшавати је, не додавати јој, али и ништа јој не одузимати и скрајњивати.

   Етнографски диотакође је настао на основу  вишедеценијскога прикупљања и непосреднога биљежења личних и других сазнања, виђења и утисака. Али, ваља истаћи: и када су у питању оба слоја у цјелину обједињенога садржаја, прошлост Велике и начин живота њених житеља не могу  се изузети из историјских процеса и токова живота у Црној Гори (првенствено Васојевића). Разлог што се нијесам  превише бавио њима (осим у мјери  у којој је то било нужно за „тему о Велици“) је и у чињеници што су они знатно више проучени и презентовани. 

    На крају: поштовао сам и принципе савремене историографске методологије. Међутим,  ова (као ни претходна) књига није намијењена академицима, докторима (историјских) наука,  онима који  „све знају“, или  пишу (преписују, дописују, препричавају) књиге. Писана је за тзв. обичне читаоце, првенствено (млађе) Величане и њихове пријатеље. Она није није никакв „иторијски пресјек“ или синтеза. Напротив, трудио сам се да  реконструишем хорнку времена које је минуло у људима и људи у томе времену, односно да забиљежим што више животних детаља и да их саопштим што јасније – начином приповједња и језиком самих Величана.“

    Насловна страна књиге (ускоро ће моћи да се купи у Градској књижари у Подгорици, на Мурини, у Велици, Плаву и Београду)

Из рецензија:

 

     “… Овом књигом Јокић је, маниром искусног истраживача,  помјерио границе сазнања досадашњих истраживача и аутора, који су понекад само на предањима заснивали своје текстове.  Овдје се ређају слике Велике и Величана у цјелини, али и о појединцима, првацима, родољубима, успјешним и угледним људима, школованим представницима, борцима за Велику и Црну Гору, али и о другим личнoстима. Све је то дато са пуно сјете и разумијевања за њихово дјеловање у свомe времену…

           Узевши у цјелини, књига Бранка Јокића “Велика и Величани”  представља риједак примјер да се и без унапријед задатог циља може направити добра књига, која ће трајати и бити фундамент за даља писања локалне, регионалне, али и националне историје… “

                                                                                            

                                                                                             Проф. др Божидар Шекуларац

                                                              *

                                                         *          *

    

       

                 “…Просто се питам: шта би све требало да кажем о овом садржајном раду? Све је написано, све је доказано, ништа није прикривено, ништа није уљепшано. То је реални приказ наших  Величана, поносних и храбрих, познатих и признатих – и код нас и шире.

     Аутору ваља одати признање за изузетно велики труд и зналачко коришћење архивске грађе и бројне литературе. Само таквим приступом могла се створити једна овако сложена публикација у којој се, прије свега, потенцирају свакодневни живот и борба за опстанак – ту на нашој посној али часној земљи. Зато нас ова књига и подстиче на обавеу да нашу Велику сачувамо и у будућем времену – онако како су то чињели наши преци…”                 

                                                                                               Проф. др Гојко Гојковић

САДРЖАЈ

УВОДНА БИЉЕШКА

 

ВЕЛИЧКО ПЛЕМЕ

Ђе је Велика

Одакле су дошли Величани

  

КРВАВА ГРАНИЦА

„Величка република“

Величани и бој на Новшићу

Страдања и бјежаније

Величани и Цетиње

Балкански ратови

Први свјетски рат

Величка капетанија

 

У КРАЉЕВИНИ СХС (1918–1941)

Разочарани ујединитељи

Чакорска џада

Повратак шума

Величани и Васојевићи

На Ановима

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ (1941-1945)

Окупација и збјегови

Гашење устанка

Убијања, паљевине, пљачке…

Чатници и партизани (1)

Крвава 1943. година

Геноцид, 28. јула 1944.

Тужна (под)сјећања

Кобно ослобађање Чакора

Посматрачи или џелати

Одведени у Бечки логор

Комшије кољу

Прикривање жртава

Нека се зна

Патизани и четници (2)

УЗ РАТНЕ ОЖИЉКЕ

Задруге, пруге, ИБ

Aнексија Велике

 

КАКО ЈЕ ВЕЛИКА НЕСТАЈАЛА

Бјекство од Турака и глади

Поход у Метохију

Бјекства из Ђаковице

Маларија и Арнаути

Егзодус према Црној Гори и Београду

Суморна сликa

 У СВОЈЕМЕ ВАКТУ: Бјелановићи (Милош и Ђорђе), Бошковићи (Кола Вељов), Брковићи (Миливоје и Тоја), Вуковићи (Милутин Бака), Вучетићи (Илија, Гавро и Милорад), Вуксан и Војин Гојковић, Живаљевићи (Радојко, Радосав, Милорад, Радисав и Ратомир), Јокићи (Мартин Века, Милоња Мартинов, Андрија Милоњин, Гавро Бацов, Ратко Милетин, Лука Јованов, Радун Радосавов, Ника, Стефан и Радомир Кршање, Јефто Берин,  Бранко Цакић, Дано и Зарија,Млађен, Зако и Милић Стојнић, Вујадин Мирошевић, Мика Николина); Кнежевићи ( Милованац, Павле, Вукашин, Радивоје, Митан, Војо Илијин, Леко, Богдан и Чедо); Микићи (Раде, Трако, Костадин, Владимир и Млађен), Пауновићи (Милета Кривановић, Милисав Киковић, Саво Вулев, Војо и Радисав Савови, Јефто, Димитрије Јефтов, Мирко, Бранко Павлов…), Поповићи (поп Дмитар, Милутин, Михаило, Мирослав, Јефто, Новица и Владимир), Радевићи, Стаматовићи и други.

 

ШКОЛА И ШКОЛОВАЊЕ

Оснивање школе

Школовање између два свјетска рата

Школовање у новој Југославији

Стотине факултетских диплома

Књижевност, умјетност

Библиографије, лексикони

Руководиоци, бизнисмени, спортисти

ПОД ЧАКОРОМ

Чакорски видици

Катуни, Петровдан

Зимска весеља и свадбе

По Чакору чемерика

Кућна заједница, брак, отац, мајка, браћа

Славе, кумства,

Смрт, сахране, гробља

Стока, храна, „специјалитети“

Одијевање

Како зборе Величани

Изреке, псовке, клетве

Вјеровања,  снови, умијећа…

УМЈЕСТО ПОГOВОРА

 

ПРЕГЛЕД ВЕЛИЧКИХ РОДОСЛОВА 

Шаљани

Цеклињани

Остали

О аутору