Придружујући се обиљежавању 200 годишњице Његошевога рођења, доносмо ову познату његoву пјесму, уз коментар Бранка Јокића:
“Показује се да готово парадоксало звучи да је Његош, то јест један владика, истовремено дискретно и непосредно, субимирајући визуелно и инспиративно, еротско и спиритуално, исписао најљепше љубавне стихове у укупноме црногорскоме пјесништву. У његовим сновиђењима (Сан Вука Мандушића и Ноћ скупља вијека), снагом звука и дијалекатске архаике (блаженство, божанство, бесмртије, створеније, гордeљивoст), у приказу жене као богиње, пред чијом се љепотом мушка жудња претвара у вјечност, остварена је жива, визуална сугестија слике и доживљаја.
На другој страни, такав изузетан љубавни тренутак, доживљен пред расплетеним валовима Милоњићеве снахе, или халуцинантно-романтичарски привид доживљен у Прчњу, претеочен у поетске слике божанске и бесконачне љубавне егзалтације, која као привиђење траје у духу и тијелу и након што у бокoкоторскомe праскозорју нестаје „прелесница млада“, није могуће срести ни у једној љубавној пјесми аутора који о томе осјећању поетски казују више од вијека и по касније….“

(Фрагмент из књиге Бранка Јокића: „Трајно и пролазно“, Подгорица, 2012.)

***

Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звезданије у прољетњу тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
на смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом звјезде ројевима кола воде,
под њом капље ројевима зажишу се ројне воде,
на грм славуј усамљени армоничку пјесму поје,
нушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљам пред шатором на шарени ћилим сједим
и с поглдом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад тријезна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа развијала умне силе.
Него опет к себи дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
предчувствујем неким слатким ход Дијанин величави
душу ми је напуно – све њен в’јенац гкедам плави.
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са неба душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе,
на ивади движенија до њих хитро сви долазе.
Распрсне ли пупољ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затреба ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје врјеме сад не иде;
силе су ми на опазу, очи бјеђе свуд – да виде.
док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми сви бесмртни на тренутак овај свети!
Ход је вилин много дични но Аворин кад се шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Прелесницу како видим, загрлим је как’ бог вели,
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свијећи запаљеној,
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божанствени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
Ништа љепше нит’ нит је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну сада не знам рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске се игра груди…
О дивото! Чудо смрти ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима,
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледам,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
Зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе…
Друге среће, мало важне, за њу би да и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
Свезала се два погледа магическом слатком силом,
Као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хризнота и уступа Фебу владу,
Тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу.

(1845)