Скица за портрет

1. Метохија као други завичај

При крају живота, „при здравом разуму“, упркос и тада сложеним политичким и животним збивањима на Косову, и њиховим предвидљивим исходом, оставио је аманет да се његови земни остаци сахране у заједничком гробу са прецима, па му је његова урна убрзо пренесена у породичну гробницу у Дечанима. У њој су од раније биле кости његовoг оца Ђорђија – Ђока, мајке Милене, рођене Раденовић (са Василијом, мајком Милована Ђиласа, била је сестра од стрица), брата Радојка и синовца Владимира, студента. Недалеко је и гробно мјесто Шаљића у коме је вјечни мир нашла и Ђорђијева кћи Мирка (удата Шаљић), којој је брат Радован посветио наљепше стихове а њено име дао (јединој) ћерки (данас угледном професору Филолошког факултета у Београду).

Радованов отац, Ђорђије далеке 1925.године, напустио је питому долину Лима и плодно село Машницу и населио се у Дубрави, удаљеној три-четири километра од Дечана, према середњовјековном манастриру и комплексу четинара. Купио је неколико рала обрадиве земље и шуме, а не добио од беградског двора, као што је то било са многим „заслужним црногорским ратницима“. Који су, управо у том крају, након балканских ратова, а још више послије присаједињења Црне Горе Србији, по специјалном програму српских власти, запосјели имања „балиста“, које је млада краљевина енергично тјерала према Албанији, Македонији и далекој Анадолији, проглашавајући комплетне породице за непријатеље државе и одузимајући им сву имовину, „без права повратка“).Уз то, нијесу се ни сви дошљаци понашали подједнако. Једни су, бахато, слиједили београдска упуства, а други са сусјдима дијелили исту невољу и немаштину.

Како то истичу и албански историчари, међу Албанцима је још тада упамћен складан суживот са дошљацима из Машнице, а у тешком заједничком међураћу, зачет је и посебан пијетет према првим стваралачким огледима младог писца. Наиме, Радован Зоговић је један од првих пјесника са ширих балканских простора који је најједноставније и најтачније описао призоре тешког живота, како црногорских досељеника, тако још пластичније њихових нових сусједа, Албанаца, под монархистичком влашћу. На тој „теми“, у ставаралачком старту, доминантно се показао и његов каснији реалистички исказ, који је упориште имао у поимању литературе која мора имати и „васпитно-друштвену“ функцију.

2. Али Бинак

О суровом животу у Метотохији, најбоље говори Зоговићева поема Дошљаци (Али Бинак). Објавио ју је у београдској „Нашој стварности“, 1937. године. О ној је тада, из (не)разумљивих разлога, врло мало писано, а и широј албанској јавности постала је познатија тек послије рата.

Прва верзија (Бањалука,1934), а добрим дијелом поновљена у књизи Пламени голубови (Загреб, 1937), која је заплијењена и уништена, а коју је писао у вријеме када се од грудобоље лијечио у санаторијуму на Кленовнику, имала је само пет пјесама и, како је касније и сам говорио, очиглрдно је писана и „превише езопосвки“ (како би покушала да прође тадашњу цензуру, која је посебно била осјетљива на све што се писало о Албанцима). У збирци Пркосне строфе налазимо девет, а у самосталном издању, из 1958. године дванест пјесама циклиса Дошљаци (неке нове су инспирисане и поратном ситуацијом на Косову). Толико их је и у књизи Артикулисана ријеч (1965). На албанском језику, у преводу Есада Мекулија, послије објављивања у часопису Јета е ре, као посебна књига, поема се појавила тек 1968, године, а затим више пута прештампавана и у албанској књижевној критици, периодици и публицистици опсјежно представљана и (била) заступљена у школској лектири (у априлу 2009.године такође је у Приштини и промовисано њено најновије издање, које је приредио Хађи Вокши, а уз предговор Јеврема Брковића, објавила издавачка кућа Рт добре наде). Третирана је и раније и сада „као примјер „правог и искреног свједочења једног досељеника“ и прихваћена као ода етничкој и животној традицији Албанаца, испод чијег се „езоповског језика“ и алегоријских слика, јасно види реална и свакодонева животна датост.

Прије ове поеме, у часопису Стожер, 1931. године, Зоговић је објавио и документарну причу Бијела кућа, а у загребачком „Радничко-сељачком календару“ приче Раж и Млин, које такође говоре о сиромаштву и укупној социјалној заосталости метохијских Албанаца. Ипак, поема Дошљаци, до које је аутор веома држао, и казивао да је настала из посебног (личног) осјећаја чемери, бола и понижења, те таквог схватања Али Бинакове клетве „свега до сјемена у одиви“, из таквог мотивског амбијента, прерасла је у сојеврстан и оргиналан поетски артизам који је у његвом укупном опусу препознатљив (посебно „ојачан“ у Књажеској канцеларији).

Како је то и сам истакао у овом разговору, неспорно је да основу Дошљака чини борба Албанаца за нацинално и социјално ослобођење, мада поема није настала као одраз неких заоштрених међунационалних односа (какви су били пола вијека касније). Непосредно (дирекно) поетско свједочење о тоталном тлачењу људи, симболизовано је убијањем митске, свете птице роде, за коју се међу Албанцима вјеровало да доноси срећу у дом на чије тјеме падне. У поеми са тих кровова точи њена крв, што симболише крај људских надања… Заправо, ово Зоговићево дјело је на умјетнички начин само потврдило сурови живот у овом дијелу Балкана, испуњен крвљу и смрћу.

За прећуткивање и злонамерно тумачење ове поеме могуће је донекле разумјети разлоге једино у чињеници да се појавила у освит рата и ревлуције, па „није било времена“ за њено шире (не)прихватање. Али, коинцидентно је да је, уз (и) тадашњу ћутњу, Зоговић због њеног објављивња редовно имао проблема, и то истих, који ће његову „про-шиптарску“ поезију пратити до краја живота.

Најприје су ријетки тумачи Али Бинака устврдили да су Зоговићи у Полимље досељени из Куча, па се и зато идентификује с „рођацима“ (Албанцима). Књижевном историчару др Јефту Миловићу, Зоговић се исповиједио: „Једна група пећких Црногораца-пензионера била је толико огорчена на Дошљаке да сам још тада добио титулу издајника“. Међутим, пјеснички лик Али Бинака нема никаквог додира са наводним Зоговићевим „албанским поријеклом“. Он јесте Албанац из тадашње Метохије, али прије свега, човјек кога је, на исти начин притискао националистички режим из Београда, као и Македонаце и Црногораце, или српску сиротињу у јужним крајевима. Кроз Али Бинака, Зоговић је показао општу омраженост монархистичке династије и сликом општег стања биједе у којој су, у „Српској Калифорнији“, како је називана ова плодна метохијска равница (у Бановини зетској), живели и Албанци, Срби старосједиоци и црнгорски и херцеговачко-лички дошљаци.

Мудрац Али Бинак, попут старозавјетног Јова, архаичном лексиком, говори непосредну истину тог „заједничког“ човјека – обесправљеног, биједног, злостављаног, напаћеног и у свему безперспекетивних видика. Уосталом, тако се живјело и у ранијем Зоговићевом завичају, Машници, о чему је Јефту Миловићу писац свједочио: „Неколико пута мјесечно, од Машнице до Берана, а то је 32 километра, ишао сам пјешице да би ме мајка опрала и да би до Берана однио кукурузни хлеб који ми је трајао од суботе до суботе, да би ми окрпила сукњене панталоне и опрала кошуљу од беза која је морала трајати читаву годину… У мом завичају се живјело веома сиромашно“.

Зоговићев пријатељ и савременик Михаило Лалић је међу рјеђима, јавно устврдио да је Дошљаке доживио као умјетничку слику „о општој тиранији“. Али, то су били врло усмљени иступи. Ако се није могло приговорити неспорној реалистичности Зоговићеве поеме (уз његово наводно „албанско поријекло“), нађени су и други изговори да се у послератном књижевном издаваштву и публицистици просто прећуткује. Осим што је љутила пишчеве сународнике, који су поему и Зоговићеву почетну „про-албанску“ прозу, тумачили као некакво његово „удварање“ Албанцима, у Београду су критичари избјегавали да било шта о њој напишу а и када се о њој писало редовно је анатемисана, али не њен „садржај“ него наводно „сасвим лош поетски израз“. Радомир Константиновић, један од несумњиво најобјективњих интерпретатора међуратне литературе, негирао је вриједност Дошљака, замјерајући им на „суморном понављању“, „фолклорном мелосу“, те „кретњу у кругу, сталном варирању истих мотива и симбола, ритму ламентације“ и слично. На крају опширне „анализе“, изведене у том стилу, закључује: „Стихови су лишени, у своме монотоно-приземном (као метохијско поље равном) причању, од једног до другог тренутка поетичности, сваког изгледа на иоле изразитију концентрацију“. Посебно је оспорио вриједност нових пјесама, па за Пјесму девету (пјевање Али Бинака) каже: „Иако Зоговић настоји да сачува психологију, ритам и боју Али Бинакове речи, он у томе не успева: поезија јадиковке Али Бинака није ту изневерена једино Зоговићевом жељом да ту јадиковку прекине изразом наде и одлучности него и оваквим „просветарским“ улитарилизмом којим се Али Бинак претвара у зоговићевског „инструктора“.

3.Биографија о Титу

Други, оспоривачи књижевних вриједности Дошљака, поричући чак и истинотост стварносног садржаја метохијских слика, истовремено су настојали да „прикупе“ и друге Зоговићеве „анти-српске“ пјесме, и нађу им заједништво са овом поемом.

У том контексту се најчешће помиње Пјесма о биографији друга Тита. Неки критичари, тумачећи не само ову поему него и цјелокупно Зоговићево дјело у контексту српске литературе (иако се он још од средњошколских и студентских дана па до краја живота, децидно изјашњавао као Црногорац, те редовно истицао посебност црногоске културе и књижевности, те био изложен бескрупулозним и неаргументованим нападима зато што је јавно бранио црногорску националну индивидуалност), зобог ове поеме Зогвића су називали “пјесником панегириком”.

Поема је написана у октобру 1943. године и први пут штампана крајем те године, у селу Бусије, код Кључа. Написана је као полемика на разне клеветничке памфлете о поријеклу, животу и раду Јосипа Броза објављеним у иностранству. Зоговић пјесму упоређује са “врелим рафалом у стиху”; истиче Титово бритко око; вјеђе упоређује са напетим луком; његове реченице и боре су очински брижне а у његовом оку искри тиха суза кад говори о својим борцима, итд.

Иако ни у формално-поетском значењу Пјесма о биографији друга Тита (настала по узору на поезију Мајаковског) нема блискости са Дошљацима, те иако Срби и Србија у Брозово вријеме нијесу имали проблема са Албанцима на Косову, нити су они дизали буне против њега, у оваквим, неспорно тендециозним тумачењима настоји се изнова потенцирати и нека врста Зоговићеве „антисрпске“ орјентације. Коју је, наводно, осим у Дошљацима испољавао још када је (1935) дошао у Београд као „провинцијски професор“. На такав начин се настоје „појаснити“ и други „Зоговићеви комплекси“, па и његове полемике са Оскаром Давичом, Мирославом Крлежом, Милошем Црњанским и његовим Идејама, или , Радем Драинцем, Драгишом Васићем, Александром Белићем (који је Зоговића критиковао и што пише ијекавски) и другима.

Заправо, због Зоговићеве непопустљивости и другачије идејне и националне орјентације, а у недостатку контрааргумената, истим маниром је већ тада у београдској чаршији карактерисан и његов укупан људски и стваралачки лик. Миодраг Поповић, историчар српске књижевности, у аутобиографском тексту пише: „Зоговић је до доласка у Београд био провинцијски професор. Био је пргав, ћудљив, тежак у односу са људима. Знао је да ошине речју, још више оштрим погледом бојовника. Искључив до крајности, мада умео је да буде широк тамо где се нико не би надао, да се разњежи. Двојак: патријархални херој и пролетерски револуционар. Двојако су се односили и према њему. Или су га дизали у звезде или у њему видели само злоћу, која сеје страх око себе и жање буре и несреће“.

На другој страни, неки други Зоговићеви савременици, из истог животног и стваралачког периода, свједоче да је у том „крхком тијелу“ био снажан (најснажнији) управо његов „црногорски дух“. Зоговић га заиста ни у најранијој младости нити касније није скривао.

4.Играј, играј међеде

Зоговић је тај ”дух” показао врло рано, па и у биљешци Играј, играј, међеде, 1937.године. Она је дио опширнијег осврта објављеног у часопису Наша стварност, под насловом Варијанте једне поанте (из које је цензура избацила неке дјелове), а на коју, управо и због „свевремене поучности“, ваља подсјетити.

Зоговић пише: „Имам част да вам прикажем црногорску ловачко-фељтонистичку трупу Трифуна и Митра Ђукића, Душана Ђуровића, Драгише Боричића, Мила Васовића и другова. Трупа се већ дуже времена налази у Београду и отсјела је у стражњим просторијама двају београдских листова. Трупа је преко љета правила феријалну експедицију у Црну Гору (још једна експедиција у Црну Гору!) и тамо је уловила интересантан примјерак сердара, кога већ приказује и даље ће га приказивати поштованој публици.

Састављајући најинтересантније реченице које су врли ловци-фељтонисти написали о своме егземплару, имам част приказати вам како је тај егземплар уловљен, како изгледа, како говори, шта мисли и шта жели.

Примјерак сердара уловљен је на путу који води између „високих, сивих и сурових динарских планина“ куд се „лакац био такао“ и „некако спретно и срдито одмахивао окомитим раскршћем да му се дуга у струку прекинута сенка бацала врхом као љутим жаоком, тонула угибима обле закосе и опет ницала груба и хитра као да се на домаку његвог тешког хода јављало сазвучје неке црне злослутне арије“. Неустрашиви чланови експедиције испали су из бусије и викнули: “Предај се!“ Сердар се предао, али тек пошто су му обећали да ће му израдити пензију“.

Сердар је чудо невиђено. Висок је као јаблан, диваљ као нарав гладне године“. Његове „очи сеју немирно поломљене погледе“. Брци су му „вити и лабаво висе да му се глас губи у њиховиј сенци“. Руке су му „дебеле и црне као два дебела пања“.На плећи му је „дуга долактица“, око паса „силав“ за силавом „љевор“, о пасу „сабља пламеница“, а доље „свечане димије“.На глави носи „симболичну капу“. О рамену му је (Црногорцу, данас!) „пушка кордунка нациквана до у само ждријело“.

Неспорно је да се са некима од поменутих младих црногорских писаца у Београду (Д.Боричић, М. Васовић и М.Ђукић, који су касније били и активни четници), Зоговић, као комуниста, и идеолошки разликовао.Али, суштина његовог „спрдања“ с њима није у томе, него што им је замјерао на „слуганству“.У наставку цртице Играј, играј, међеде приказује их као људе који су „играли како им други свирају“.Њихово представљање Црне Горе, и њихов главни јунак фељтона којег су објављивали у Правди, у Зоговићевој даљој интепретацији изгледа овако: „Када је гладан, Џим из црногорске џунгле „само пјева, обарајући борове за бурила“. Када се враћа са сахране своје кћери он се враћа кући „узима гусле и пјева неку старинску песму, неку чудну песму о кућевићима“. Он пати од двије проклете ствари: од зле ријечи „која више човеку зададне јада… но све друго под небом“ и „сатане-машине“ којој „човек робује“ и коју „треба разбити у комаде“. Егземплар воли и пиће и када пије – „одзвањају му клокоти ракије низ грло као низ стрму литицу“.Када говори – „виче да му живи огањ сваку реч обасјава“. Када спава – „спава твдо и тешко као окамењена вечност“.Када мисли – „расчешљава мисли“ (шта се дешава када се чешља – није нам познато!)

Сердар упорно тражи пензију… А ко ће дати пензију цијелој Црној Гори. А и шта би Црногорцу паре кад их не зна бројити. Ловци-фељтонисти су тачно установили да он не зна је ли милион већи од хиљаде. Не зна ни је ли министар старији од шумара. А и како би када у Црној Гори није било министара ни шумара?!“

Саркастично се подругујући земљацима – младим писцима, Зоговић још примјећује да је Његош још 1847.године објавио Горски вијенац а да „чланови трупе, који приказју свог Црногорца, говоре: венац, ждребе, сено, не доспева…“ Онда закључује:“Имам жалосну срећу и част да вам прикажем људе који су од своје домовине направили медвједа на синџиру, и воде га по широкој чаршији, и зарађују убоге паре на њему. Игра мечка, играју и мечкари“.

5. О Његошу и Црногорцима

Зоговић је као поетски узор редовно истицао Његоша. О Горском вијенцу често је писао, а посебно о ликовима Вука Мандушића и Сестре Батрићеве. Занимао се и за прозу Стефана Митрва Љубише, о којој је објавио запажене радове, негирајући Скерлићеву одредницу да је у питању „српски писац“ – управо Љубишиним језиком, фолклором, етнографијом и другим сегменитима његове прозе.

Исто тако, од најмлађих дана памтио је епске пјесме. Као основац у Полимљу дошао је, од једног рођака, до Ђуричковићеве збирке епских пјесама (и Горског вијенца) а за оца Ђорђија је казивао да је од „радова највећма волио косидбу, а од „људских разговора“ гусле. Др Јефту Миловићу је казао: „Најбољи гуслар у нашем крају био је Богдан Зоговић. То је био сељак мудар, одмјерен, уман и ћитљив, а умио је проговорити и лијепо се нашалити…Гусларске пјесме не само што је пјевао него их је и писао, па је штампао и једну књигу таквих пјесама. А како је само уз гусле пјевао. То је сваки пут био празник. И то су били најсадржајнији и најузбудљивији тренуци мога дјетињства“.

Књига епике Богдана Зоговића на коју указује његов синовац Радован зове се Комска вила и објављена је у Лесковцу, 1931. године. Садржи Народне јуначке пјесме (чији је управо он аутор), а које „опјевавају“ збивања из 1912. и 1913. године, углавном из ближе околине – Пећи, Ђаковиице, Плава, Полимља и на околним планинама. Неспоран је пјеснчки таленат овог „земљорадника из села Машнице, села код Андријевице“, како је додавао уз своје ауторско име. Али, занимљива је и његова и недосљедност у истицању „српске идеје“, српства и црногорства. Наравно, ништа ново: око разних варијанти и тумачења тих појмова ни тадашњи аутори нијесу се превише трудили. Као што је то тако и код много познатјих претходника овог мање познатог епичара, код Његоша или Николе Првог Претровића… Тако Богдан Зоговић у посвети поменутој збирци, попут Његоша (Карадјордју), кличе „Ој Србијо, наша земљо мила“, генерала Радомира Вешовића назива час српским, час црногорским витезом…

У пјесничком и публицистичком дјелу Радована Зоговића овакве „нејасноће“ се нигдје не назиру, али је извјесно да су га мучиле када су такве поларизације иновиране око црногорског књижевног и културног насљеђа.

Његошево српство Зоговић је тумачио као одраз романтичарског доба, али напомиње и да јасно и дистанцирано Његош говори „Срби и Црногорци“, „Црногорци из Кучах“, итд.

У издању титоградског Графичког завода, 1966. године, у његвом избору, објављене су Црногорске народне пјесме разних времена. И сам избор, а још више Зоговићев предговор, изазвали су бурне реакције, прије свега зато што су скоро све те пјесме раније третиране у оквиру (разних) српских епских циклуса. Зоговић у почетку прецизира да је тај избор „први систематски покушај да се, из цјелине која је у књижевост и науку ушла под именом српско-хрватски епос, издвоји оно што је створено у крајевима гдје се, у току веома дугог, објективним унутрашњим и спољним факторима успореног националнаг развитка формирала црногорска националност“. Заправо, за народне пјесме у свом избору децидно тврди да су културно насљеђе које припада Црној Гори, било по ауторству њихових твораца или „по мјесту збивања радње“. У том смислу објашњава зашто су у избор уврштене пјесме Женидба Максима Црнојевића, Цар Констатин и ђаче самоуче, Зидање Скадра, Женидба краља Вукашина, Бановић Страхиња и друге, које су се раније налазиле у издањима „српске епске поезије.

Тај обимни рад, од близу 200 страна, у ствари, представља прву озбиљнију научну анализу црногорског епског пјесништва.

Након дводеценијског кућног притвора

6. Зналац језика

И поетика Зоговићеве прозе и оквир њених „збивања“ одишу аутентичним полимским и црногорским пејсажом. Њени актери су дио те природе и чине јединствену мотивску и приповиједну структуру. Историјска збивања и друга реалност тог простора такође је тематска потка скоро свих његових приповиједака. Уз Лалића, то је најупечетљивија и најобухватнија умјетничко-реалистичка карактеризација и слика Полимљана и Црнгораца.

Исто тако, тим амбијентом “одишу” и његове бројне антологијске пјесме о Црној Гори, мећу којима се посебно истиче Интеренација Црне Горе (у којој „Свезана Црна Гора иде преко Црне Горе“). Љубав Црногорцима исказује и када се чини да му је исказ саркстичан (у Писму књазу Милошу они су „лудови и дивљаци“ зато што „Турке не оче, а Турци њих не сине“)…

Сво књижевно дјело писао је ијекавским изговором а његова лексика је превасходно црногорска, препуна и локалних (полимских) архаизама, локализама и синтагми. Ево неких примјера, само из прозе Ноћ и пола вијека (Матица српска, Нови Сад, 1978): подгушити се, претуцати, пасти на крв, запузнути, затиснути, поткутјица, вројлати, тотињати, ујармити се, торњати се, пожмиреп, изнездрављен, турити, супоник, упизмити се, посипка, герељ, накоњче, дријешити, напрати се, беркаиле, бастисати, аврља, крвомутница, заврлашен, мрмољити, цкврња, пуздра, подрамница, тутнути, распустатити се, журица, севап, изглавињати, посукати се, договељати, откапулати, куртулисати се, усканути се, шубелија, зафатити, итд.

Упркос свим оспоравањима, Зоговић је до смрти бранио (и одбранио) право да говори и пише – онако како мисли. По томе се, као у легенди, памти као снажна и непоколебљива личност. Његово дјело, у свему савремено и аутентично, прилог је поезији и литератури 20 вијека на много ширим прострима од југословенског. За његов ужи и шири завичај још више је значајно: препознатљивим (алегоријским) изразом, снажном (ироничном) алузијом, полемичком медитацијом, изворним талентом и неспорном књижевном, естетском и свеукупном образованошћу и искуством, Зоговић је, послије Његоша, у свемиу најцјеловитије, а посебно поетски, најснажније одразио и свеукупно биће Црногораца.

(Фрагменти из књиге Бранка Јокића Трајно и пролазно, Институт за црногорски језик и књижевност, 2012)

Радован Зоговић:
ИНТЕРНАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ

1.

Свитање.Тихи сан села – мртви град под купом од пепела.
Зри.Зри-и-и… – зрикање потања у траву воћака и ливада.
Мук. У планини су вјесници јутра: дјеца, торови, пси и стада…
Људи се буде. Густе су над прозором гране као замочене у катран.
Људи падају на сламњаче: доспати свој кратки, свој добри јутарњи сан.

Њива тамносива.Тамне су по лишћу вечерње сузе.
Ту рани копач јутарњом земљом нагрће зелене кукурузе.

Топот поткованих пета. Пуцњи, кундаци, ломњаве.
Ланци. – Људи су свезани на подеротини ни поњаве.

Људи су свезани на њиви – уз њих је расло лишће вољено,
зелено, сабљасто, рошљиво – руке дјечје уз очинско кољено.
Мук. Крвава погача сунца.
Пуцањ. Далеко негдје мекани бат босога бјегунца.

Колона робља. Сељеци полуголи, полубоси.
Крећи! Црногорци су криви јер мисле да је Црна Гора њихова Црна Гора
Крачи! За људима су остале отворене куће. Глад што коси.
Непокошене дозреле ливаде. Непокупљени мирисни откоси.
Мајка пред пустом кућом. Мајка куне и кука!

Подне у планини. Јауком су затулили катуни.
Мукали су тужно бикови.Грактали над боровима гаврани.
Народ се слио у гомилу. У болу. У клетви. У буни.

2.

Свезана Црна Гора иде преко Црне Горе.
Прашњави друм, тврди друм Црне Горе за поробљене Црногорце.
Сунце пече. Модро изгара камен.
Колоне посрћу,колоне крваре. Колоне горе.
Пламен!

Пламен!Корачај, корачај, свезана Црна Горо преко Црне Горе.
Модре шаке висе – обољели гроздови грожђа.
Очи пеку. Уста – крвава пјена.
Гризу у мео врела, зубата гвожђа.

Корачај! Ко сустане – кундак. Ко падне – канџија преплетена.
Ко неће – хоће ороз!…
Дуга си, велика си за Црногорце, малена Црна Горо.

Жеђ. Језик у врелим устима скаче ко риба на врелом пијеску.
Чујте, у нашим устима гори комађе камене соде.
Воде!
Воде!

3.

Жеђ. Врели креч праха. Изгара, изгара с ивица сама сјена.
Пред кућом, празно разгораченом у цесту – стоји жена.
На рукама јој мокро ведро пуно воде.
– Не застајкуј! Не скрећи! – Цијев удари. Нож убоде.
– Нек бије! Принеси, принеси усни! Нека боде!
– И нека! Све нас! Ево воде!
Ево воде.

Удри! – Звекет ланца. Са ведра, сломљена, клоне рука.
Удри! – пад жене. Пљусак воде. Трзај мука.
Удри! Ти данас. Кундаци твоји нек говоре.
А сјутра… Сјутра је освета Црне Горе.

Корача, корача свезана Црна Гора преко Црне Горе.
Жандари вичу. Жандари остављају мирис стрви.
Бије кундак. Бодеж боде…
Колона корача преко пусте воде – жедна воде.
Колона корача преко пусте крви – жедна крви.
Жедна крви.

Напомена:
Ову пјесму Радван Зоговић је написао у љето 1936.године, на вијст да су српски жандари похапсли у Црној Гори деститине антифашистичких бораца и мноштво становништва и депортивали их на мучење у дубровачке и сарајевске казамате. Наредне године пјесма је објављена у божићном броју подгоричког листа Зета, који је, због ње, био забрањен.
Иторичари књижевности и књижевни критичари су ову пјесму истицали као једну од најбољих у укупном Зоговћевом пјесничком опусу, те као пластичну и драматаичну (поетску) слику и својеврстан документ о бахатом злостављању црногорског народа између два рата – од стране београдског режима.Нему су, како је то подцртао овај велики пјесник, Црноогорци били криви само зато што су мислили „да је Црна Гора њихова Црна Гора“.