(Поводом потписивања меморандума између државе Црне Горе и „Клуба Велика“)

У прошлости Величана било је више значајних (пресудних) момената. На првоме мјесту је њихово (сам)ослобађање од плавско-гусињских Турака и улазак у састав Црне Горе, 1878. године.На економскоме плану, од велике важности је била градња џаде преко Чакора (1925.године), коју је започео краљ Никола, наставиле аустроугарске власти а окончала Краљевина СХС. Њоме су се житељи подчакорске долине трајно повезали с државном матицом и у разним видовима добили бољу перспективу.
Не може се порећи да је, ту и тамо, и послије Другога свјетскога рата било неких помака. На првоме мјесту стварање подједнаких услова за школовање, па су такође вриједни хвале и појединачни и општи успјеси Величана у образовању (који су резултирали стотинама универзитетских диплома…)
Али, било је много више заостајања и опште небриге друштва, што је био значајан разлог за (демографско) нестајање Велике.
Иако са значајним закашњењем, те не са превеликим изгледима да се надокнади пропуштено, сасвим нова визија и песпектива Величанима се отвара пројектом о заштићеном подручју чакорскога платоа. Он не означава само заустављање вишедеценијске пљачке величких природних ресурса (прије свега шума) или аспирација и планова неких махера (прије свега, наших), да приграбе оно што је тамо драгоцјено (иако је то туђе…) него би требако да је то почетак онога што су многе генерације одавно сањале и (узалудно) заговарале. То није била никаква ирационалност: поредећи оно што су видјели у регијама сличних природних издашности, са много атрактивнијим амбијентом својега завичаја, и раније су многи Величани предио од Мокре до Хридског језера, од Цикуша до Бјелухе и Јеленка,од Враћева до Јечмишта, препознали као Богом дан за развој врхунских планинарских (најекстремнијих) дисциплина и зимских спортова. Односно, у томе су замишљали не само величку перспективу…
Охрабрујући су изгледи да тај сан коначно (ускоро) постане и реалност. Макар то било и дјелимично. Руководство „Клуба Велика“ заслужује све похвале. Ако је око њихових најава и почетних обећања било доста резерви (скептичност је исказивао и потписник ових редова…), показује се да је требало – мало стрпљења. Неке досадашње активности, међу којима је свакако најзначајнија оснивање библиотеке (па макар нико у њу не улазио…) крунисали су упорноношћу да држава и њихови међународни пријатељи прихвате пројекат којим се чакорски плато ставља под специјалну заштиту, која подразумијева и значајне инвестиције, а то значи потпуну валоризацију тога природнога блага…
Наиме, ако се оствари оно што је сада (тек „у глобалу“) познато, слободно се може рећи да се нови поглед према Чакору, и са њега, отвара не само Величанима који тамо живе, него да ће то бити и реална перспектива за оне који желе да се врате или још чешће долазе.Имаће ђе и зашто.
Нијесу то нови видици само за Величане, него и за шире окружење, јер су Чакор и све оно око њега много „подеснији“ (и љепши) него што су то многе друге дестинације, па и Бјелацица и Дурмитор…

Бранко Јокић