(Поводом потписивања меморандума између државе Црне Горе и „Клуба Велика“)

У прошлости Величана било је више значајних (пресудних) момената. На првоме мјесту је њихово (сам)ослобађање од плавско-гусињских Турака и улазак у састав Црне Горе, 1878. године.На економскоме плану, од велике важности је била градња џаде преко Чакора (1925.године), коју је започео краљ Никола, наставиле аустроугарске власти а окончала Краљевина СХС. Њоме су се житељи подчакорске долине трајно повезали с државном матицом и у разним видовима добили бољу перспективу. Не може се порећи да је, ту и тамо, и послије Другога свјетскога рата било неких помака. На првоме мјесту стварање подједнаких услова за школовање, па су такође вриједни хвале и појединачни и општи успјеси Величана у образовању (који су резултирали стотинама универзитетских диплома…) Али, било је много више заостајања и опште небриге друштва, што је био значајан разлог за (демографско) нестајање Велике. Иако са значајним закашњењем, те не са превеликим изгледима да се надокнади пропуштено, сасвим нова визија и песпектива Величанима се отвара пројектом о заштићеном подручју чакорскога платоа. Он не означава само заустављање вишедеценијске пљачке величких природних ресурса (прије свега шума) или аспирација и планова неких махера (прије свега, наших), да приграбе оно што је тамо драгоцјено (иако је то туђе…) него би требако да је то почетак онога што су многе генерације одавно сањале и (узалудно) заговарале. То није била никаква ирационалност: поредећи оно што су видјели у регијама сличних природних издашности, са много атрактивнијим амбијентом својега завичаја, и раније су многи Величани предио од Мокре до Хридског језера, од Цикуша до Бјелухе и Јеленка,од Враћева до Јечмишта, препознали као Богом дан за развој врхунских планинарских (најекстремнијих) дисциплина и зимских спортова. Односно, у томе су замишљали не само величку перспективу… Охрабрујући су изгледи да тај сан коначно (ускоро) постане и реалност. Макар то било и дјелимично. Руководство „Клуба Велика“ заслужује све похвале. Ако је око њихових најава и почетних обећања било доста резерви (скептичност је исказивао и потписник ових редова…), показује се да је требало - мало стрпљења. Неке досадашње активности, међу којима је свакако најзначајнија оснивање библиотеке (па макар нико у њу не улазио…) крунисали су упорноношћу да држава и њихови међународни пријатељи прихвате пројекат којим се чакорски плато ставља под специјалну заштиту, која подразумијева и значајне инвестиције, а то значи потпуну валоризацију тога природнога блага… Наиме, ако се оствари оно што је сада (тек „у глобалу“) познато, слободно се може рећи да се нови поглед према Чакору, и са њега, отвара не само Величанима који тамо живе, него да ће то бити и реална перспектива за оне који желе да се врате или још чешће долазе.Имаће ђе и зашто. Нијесу то нови видици само за Величане, него и за шире окружење, јер су Чакор и све оно око њега много „подеснији“ (и љепши) него што су то многе друге дестинације, па и Бјелацица и Дурмитор…

Бранко Јокић

Ministar održivog razvoja i turizma, Branimir Gvozdenović i generalni sekretar NVO „Klub Velika“, Gojko Knežević, potpisali su (15.aprila,2015.godine)  Memorandum o saradnji o sprovođenju Programa zašite, očuvanja i unapređivanja budućeg zaštićenog prirodnog dobra Čakor.

U saopštenju Ministarstva se kaže:

"Prostorno-urbanističkim planom opštine Plav prepoznate su izuzetne prirodne vrijednosti područja Čakor, kao i obuhvata dijela teritorije opština Berane i Andrijevica, pa će se ovim memorandumom definisati okvir saradnje dvije strane u stvaranju optimalnih uslova za održivu valorizaciju prirodnih resursa ovog područja.

Ministarstvo održivog razvoja i turizma će, u okviru ove saradnje, pružiti stručnu i administrativnu podršku kroz izradu Studije zaštite zaštićenog prirodnog dobra, kao podloge za donošenje odluke o proglašenju zaštićenog prirodnog dobra. Takođe, ovim sporazumom biće pokrenute i aktivnosti na izgradnji vizitorskog centra Čakor, u skladu sa principima valorizacije ekosistemskih usluga, a rezultati saradnje su i aktivnosti na osmišljavanju ponude, koja će omogućiti rast zaposlenosti, prihoda i očuvanje prirodnih resursa ovog područja. Takva ponuda biće kompatibilna sa onim što predstavlja okosnicu funkcionisanja Nacionalnog parka „Prokletije“.

Prilikom potpisivanja sporazuma posebno je istaknuto zadovoljstvo zbog saradnje Ministarstva i predstavnika civilnog sektora na prostoru Čakora. Naročito je pružena podrška proaktivnom odnosu lokalnog stanovništva prema razvojnim pitanjima, koja na održiv način tretiraju izuzetnu prirodu koja karakteriše ovo područje, a na taj način se stavraju šire pretpostavke za razvoj u prekograničnom kontekstu i kontekstu dobijanja podrške sa međunarodnog nivoa."

DAN,5 marta,2015.       Dio gro­blja u Mje­snoj za­jed­ni­ci Ve­li­ka na na­šem je ima­nju i dok se ne ri­je­še imo­vin­sko- prav­ni od­no­si ne­ma vi­še nje­go­vog ši­re­nja ni­ti ure­đi­va­nja, ka­že za „Dan” Mi­lo­rad Mi­ško Pa­u­no­vić, Ve­li­ča­nin ko­ji ži­vi i Pod­go­ri­ci. Pa­u­no­vić tvr­di da je MZ Ve­li­ka bez pi­ta­nja uzur­pi­ra­la nje­go­vu imo­vi­nu, te da mu je po­red 3.000 kva­dra­ta na ko­me je for­mi­ra­no gro­blje, uzur­pi­ra­na i su­sjed­na par­ce­la pri­bli­žno iste kva­dra­tu­re i da taj spor po­ku­ša­va da ri­je­ši pred sud­skim or­ga­ni­ma. Ka­že da je iz­no­va re­vol­ti­ran po­ku­ša­ji­ma nad­le­žnih u MZ Ve­li­ka da za­ne­ma­re či­nje­ni­ce da je dio gro­blja na nje­go­voj, a ne na dr­žav­noj imo­vi­ni. Ka­ko ka­že, svi pro­ble­mi sa imo­vi­nom po­če­li su pri­je dva­de­se­tak go­di­na ka­da je ru­ko­vod­stvo MZ od nje­ga i bra­će tra­ži­lo da im ustu­pe sto­ti­njak me­ta­ra kva­drat­nih ima­nja za grad­nju ka­pe­le. - Re­kli smo da za tih 100, 200 kva­dra­ta ne mo­ra­ju ni da pi­ta­ju već da slo­bod­no uzmu. Na­red­ne go­di­ne ka­da je ka­p­e­la tre­ba­lo da poč­ne da se ra­di, ka­žu da ni­je baš sto već 1.000 do 2.000 kva­dra­ta. Bra­ća i ja smo se na­smi­ja­li i re­kli da to ne mo­že i tu je za­vr­še­na sva pri­ča oko ustu­pa­nja ze­mlji­šta i pre­ki­nut je sva­ki raz­go­vor o iz­grad­nji ka­pe­le - na­vo­di Pa­u­no­vić., is­ti­ču­ći da nje­go­va po­ro­di­ca ni­je osta­la du­žna se­lu. - Moj po­koj­ni djed po­klo­nio je oko 1.000 kva­dra­ta za iz­grad­nju cr­kve upra­vo tu gdje je for­mi­ra­no no­vo gro­blje. Na­pra­vi­li su i kre­ča­nu ko­ja je tre­ba­lo da slu­ži za grad­nju cr­kve pa da po­sli­je osta­ne u na­šem vla­sni­štvu. Od­ro­ni­la se ze­mlja, za­tr­pa­la kre­ča­nu i dio gdje je cr­kva tre­ba­la da se gra­di pa se i od to­ga po­sla od­u­sta­lo. Ta­da smo po­sa­di­li vr­be na di­je­lu ima­nja da bi za­u­sta­vi­li od­ro­nja­va­nje ze­mlje. Pri­je par go­di­na, ba­ge­ri­ma su srav­nje­ne vr­be i na di­je­lu mog ima­nja na­pra­vlje­no je sto­ti­njak no­vih grob­ni­ca. To je ura­dio ta­da­šnji pred­sjed­nik MZ To­mi­slav Ste­še­vić. Sa­da bi da pro­du­že sa ra­do­vi­ma, pra­ve par­king i ko zna šta sve još, ali to ta­ko ne­će mo­ći - ka­že Pa­u­no­vić, i do­da­je da je Ste­še­vić znao da par­ce­la na ko­joj ši­re gro­blje pri­pa­da po­ro­di­ci Pa­u­no­vić. - Ote­li su mi hi­lja­de kva­drat­nih me­ta­ra i pri­je pri­je pet go­di­na Ste­še­vi­ću sam za­bra­nio bi­lo šta da se ra­di na mom ima­nju, a on to ni­je po­što­vao. Ste­še­vić kao pred­sjed­nik MZ ko­ri­stio je funk­ci­ju da ra­di šta mu se proh­ti­je. Vje­ru­jem i da je ra­dio po nečijem in­struk­ci­ja­ma. Bu­du­ći pred­sjed­nik MZ ne­ka za­tra­ži po­dat­ke o to­me šta je sve dr­žav­no a šta pri­vat­no ze­mlji­šte, pa će da vi­de ko je u pra­vu. Svo­ju ze­mlju ne­ka ko­ri­ste ka­ko ho­će, al ne­ka ne uzur­pi­ra­ju tu­đu. Ili, ako baš ho­će ne­ka mi po­nu­de pra­vič­nu na­dok­na­du za mo­ju ze­mlju. Zna se ko­li­ko ko­šta grob­ni­ca, to­li­ko mi se pla­ti po kva­dra­tu i kraj - iz­ri­čit je Pa­u­no­vić. On na­gla­ša­va da to što ne ži­vi u Pla­vu ne zna­či da ne zna i ne­ma do­ka­ze šta je sve nje­go­va imo­vi­na. - Dok su mi ži­vi bi­li stri­če­vi i otac, ni­ko ni­je smio da di­ra ima­nje. Tač­no je da smo nas tri bra­ta ro­đe­ni u Pod­go­ri­ci, ali ne zna­či da bi­lo ko od Ve­li­ča­na ima pra­vo da pi­ta gdje su ti Pa­u­no­vi­ći ko­ji ka­žu da je ze­mlja nji­ho­va, što ne do­đu. To je mo­ja ze­mlja, imam pa­pi­re ko­ji to po­tvr­đu­ju a i svi oni do­bro zna­ju da mi ne tre­ba do­zvo­la da na svo­je do­đem ka­da ja ho­ću. Vi­dio sam no­vin­sku fo­to­gra­fi­ju, sli­ka­li se na ne­kom pu­tu, to je mo­ja ze­mlja, moj lug, na ko­ji pla­ćam po­rez - ka­že Pa­u­no­vić. On do­da­je da je o uzur­pa­ci­ji dr­žav­ne imo­vi­ne u MZ Ve­li­ka, či­me je i nje­mu na­pra­vlje­na šte­ta, 15. sep­tem­bra pi­sao za­šti­t­ni­ku imo­vin­sko prav­nih in­te­re­sa. U do­pi­su je de­talj­no na­veo do­ku­men­ta­ci­ju ko­ju ima i stvar­no sta­nje u ve­zi sa imo­vi­nom. Pi­sa­ni od­go­vor, ka­ko ka­že, ni­ka­da ni­je do­bio. Po­kre­nuo je i par­ni­cu u ko­joj do­ka­zu­je da mu je uzur­pi­ra­no 3.100 kva­dra­ta do gro­blja. S.R.