Густи и тамни облаци који се са планинских врхова Проклетија спуштају у  низину доносећи дуготрајне јесење кише тјерају метохијске сељаке да ужурбано приводе крају пољске радове. Они, врло добро, препознају временске промјене и увелико се припремају за дочек зиме. Знају да зима у Метохији може да буде  дуга и са великим снијежним падавинама, зато журе да прикупе љетину прије него се сеоцки путеви расквасе и од запрега које, претоварене, миле по њима се претворе у дубоке рупчаге, у којима се слијева вода која се помијешана са земљом претвора у каљугу.

            Исаило, кум Јанаћија Стошића пожурује мобаре да пожуре са утоваром, не би ли прије кише стигли да заврше посао. Вријеме као да је чекало – и  оног трена када мобари сађенуше задње сијено у Јанаћијев котар близу штала и када збринуше  уморну стоку, небо као да се отвори. У почетку поче да пада ситна јесења киша, да би се након неког времена претворила у сусњежицу, а затим у лапавицу.

           Док су се  се уморни и прозебли мобари прикупљали  у ,,Јаћову” кућу, снијег је већ толико нападао да су се кровови кућа, већ, забијелели.Уморне мобаре домаћин послузжи ракијом и захвали се комшијама, пријатељима и рођацима који му тога дана помогоше. Позва их да се помоле Богу и прихвате јела, на богато постављеној трпези домаћинске куће, која је већ дуже вријеме давала кметове и која је у цијелом селу уважавана и поштована. Дуго се остало, као и увијек, у причи послије успјешно обављеног посла. Видећи да се неколицина мобара спрема да напусти трпезу, Исаило устаде, захвали се домаћину говорећи:

           -Куме Јаћо!, ево Богу ‘фала, вријеме нам би на руку и уз Божју помоћ завршисмо. Не говоре  узалуд љуђи за тебе, да си батлија и да си срећне руке. Да Бог да, да ову пићу трошиш у напредак и срећу твоје фамилије.

           -Хвала ти куме – одговори Јанићије.

           Мислећи да је Исаило завршио, Митар хтједе нешто да каже, али Исаило га прекиде и  настави:

           -Прије н’о се разиђемо, речи ти нама, куме, шта да чинимо и како да скупимо десетак. Виђео си шта тражи Асан бег.

             -Виђео сам куме!, али сви знате как’а је била ова година. Онакав крушац одавно се не памти, али нешто ћемо морат’ да дамо, а колико, о томе треба да се договоримо.

           -Знам куме!;  али ја – и мнозина у селу, светога ми Аранђела, немам откуд да дам, све што бег тражи. У неђељу ће бити доцкан, кад дође Зек Бећир. Шта ћемо му казат и шта ћемо дати, кад’ нема?

           -Добро си Исаило – проговори Митар – о томе сам и ја шћео.

           -Видјећемо, куме, шта ћемо и како ћемо. Реко’ морамо се договорит и како се договоримо данас, тако и да урадимо. Ја мислим да треба да дамо онолико колико можемо. Зна добро Асан бег каква је година била и да је, онај, крушац обрао берићет прије но што је и зрео.

           -Бегова се увијек слушала, те и сад се мора. Mора се дати онолико

колико се тражи, па макар нама ништа не остало – проговори стари Ранђел Микић, Јаћов таст и први комшија.

           -Одакле Ранђеле да дам оно што немам – скочи као опарен Митар – лако је теби одвојит, остало ти је лањског жита, а шта ћу ја  и мнозина што немамо ни за фамилију. Ни Бог не може узет’ нешто што није створио и чега нема, па не може ни Асан бег.

           -Право збориш Митре; што нема, никоме се дат не може – повикаше остали – даћемо онолико колико можемо.

           -Тако треба и да учинимо. Да свако да онолико колико може – закључи Јаћо –  а да се Асан бегу поручи да се више није могло.

           Гораждевчани су са забринутошћу очекивали најављени долазак Хасан бегових арачлија, предосећајући да ће се поновити терор од прије двадесетак година, када нијесу могли да дају онолико колико је Асан бег тражио.

            У прву недјељу по Митрова-дне у Гораждевац дође Асан бегов слуга Зек Бећир са запрегама и товарним коњима да преузме ,,десетак” и кад виђе шта су сељаци прикупили обрати се Јанићију љутито ријечима:

           -Слушај ме кмете! Ово што сте наумили да дате не чини ни десети дио онога што тражи Асан бег. Морате дати све по овом тефтеру  иначе ће бити свашта – запријети.

           -Шта то може бити, што досад није било са српском рајом Бећире? – упита га  Јаћо – ти добро знаш да би раја дала да има.

           -Знаш ти добро кмете шта може бит’ – одговори Бећир.

           -Поручи ти овако Асан бегу, да је раја дала онолико колико је имала и да не може дат’ оно што нема, па нека буде што мора бити – одговори  му Јанићије.

           -Ти се, кмете, играш главом. Ово је твоје масло!

           -Од давнина се ми играмо својим главама и до сада је српска глава висила на танкој грани и није била сигурна да неће пасти.

           Бећир видећи да су пријетње узалудне и да не може ништа учињет’, узе онолико колико су сељаци дали и о свему извијести  Асан бега. Саслуша бег све што му је Бећир рекао, колико је донио ,,десетка” и колико је ко дао и шта му је Јанићије рекао.

           Два дана је Асан бег смишљао шта да ради. У сјећању му је догађај од прије двадесетак година, када је морао силом да отима од чипчија и када су његове слуге убиле Трипка Ђорђијевог. Позва Бећира и нареди му:

           -Иди поново у оно осиње гњијњздо и речи раји да морају дат’ све што је у тефтеру. Запријети и ако треба зортом отимај.

           -Бојим се честити, беже, да раја неће дат. Кажу да им је крушац љетос уништио берићет и да није родило – рече Бећир, загледан у једну тачку испред бегових ногу.

          -Шта то рече Бећире?  Слабо родила година! Кажеш раја не да више! Е Алаха ми, даће, не звао се ја Асан бег, но Ајка Османа Рожајца! Нијесу шћели дат’, ни оне године, па дадоше кад онај катиљ удари главом о ледину. Видим ја  да си напунио чакшире од страха! А од кога си се то препао Бећире, дични Арнауте! Од фукаре и раје! – викао је Асан бег на Бећира.

           Престрашен гневом Асан бега, Бећир се правдао и клео говорећи:

           -Алаха ми, честити беже, нијесмо могли ништа учињет’. Не бојим се Алаха ми, но не дадоше. Рекоше да немају више, а ако ти мислиш да имају да сам дођеш и видиш.

           -Како, како!? – подвикну бег и простријели погледом Бећира. Овај скрену поглед у страну и промрмља:

           -Ето тако, честити беже.

           -И велиш да су ми поручили да ја дођем?

           -Јесу честити беже; но ја би’ ти рек’о да не идеш тамо док не уклонимо оног  Јанићија Стошића и његовог брата. Они су придобили рају и наговорају је да не даје ,,десетак”. Цијело село га из милоште зове ,,наш Јаћо” и он је главни, њега сви слушају, а и кмет је, к’о што му је и отац био.

            -Па што чекаш! Покупи што мож` више Арнаута вичних пушци и сјутра идите, донесите ми десетак, а тога кмета и све који не дадну  доведите ми да их ја видим – нареди Асан бег.

            -Честити беже, ја не вјерујем да ћемо уфатит Јанићија – неће се дат, катиљ је то, бојим се биће погибије као оне године.

           -Па нека буде!; ти рече да се не бојиш!. Оћу га живог или мртвог, јесил’ ме чуо?.

           -Чуо сам, честити беже – одговори  Бећир и снисходљиво,  крећући се у назад изађе из собе.

                                                               ***

           Одабра Бећир неколико Арнаута у које је имао повјерење и са својим људима сјутра дан, како му је наређено, поново крену у Гораждевац да покупи десетак и ухвати или убије Јаћа. Тога дана Јаћо бијаше уранио са братом и таман бијаху натоварили  кола са дрвима, из забрана близу села, виђе Бећира у пратњи наоружаних Арнаута из сусједног села. Немадоше времена да се врате у село са запрегом већ оставише кола и волове и пречицом дотрчаше у село прије Бећира. Дошавши у село Бећир се изненади кад га угледа.

           Дочекаше Гораждевчани спремни Бећира и његову пратњу и поново одбише да дају више но што су имали. Узалуд је Бећир покушавао да изврши што му је заповиједио Асан бег. Није могао нити је смио ишта учињет’. Видио је ријешеност да ће сељаци одлучно бранит’ своју имовину. Морао је отић’ са својим људима празних руку, али је при изласку из села оставио двојицу Арнаута да причекају Јаћа кад се поврате за остављене волове, да га ухвате или убију.

            Испративши Асан-беговог слугу из села гораждевчани се разиђоше, а Јаћо са братом крену до забрана, за запрегу – и тек кад приђоше запрези, открише бусију, али би касно. Немајући други избор покушаше да побјегну. Арнаути их  гађаше и убише му брата Аћима. Јаћо се докопа  разора поред шуме, паде у разор и истовремено испусти самртнички крик као да је погођен. Кад се  гониоци примакоше на десетак корака од њега потеже пушку и једнога на мјесту уби, а други, кад виђе да му друг погибе даде се у бијег, али Јаћо и њега гађа и уби.

           Добро је знао Јаћо да му нема повратка у село. Одметну се те касне јесени и од тада је био страх и трепет за Турке. Где му се год пружила прилика светио се за сва зла која су Арнаути и Турци учињели њему и која чине метохијским Србима.

           Турци су правили потјере, али га нијесу могли ухватит’ нити убити. Узалудне су биле засједе и потјере, увијек је Јаћо био корак испред – и сваки покушај да га ухвате или убију плаћали су сопственом крвљу.

           Код куће Јаћо остави жену, сина у колијевци, удовицу брата Аћима са троје дјеце и старог оца Гвоздена. Оца му затворише и мучише га и он умрије у затвору непуну годину послије.

           Није им Јаћо остајао дужан, осветио је брата и оца више пута, због чега га Турци назваше ,,турски катиљ”. Прочуо се по јунаштву код српског народа не само у Метохији него и даље. Срби су му увијек пружали уточиште послије сваке акције коју би извео по арнаутским катунима и селима по Метохији.

           Уток  је налазио у пограничним мјестима на територију Црне Горе. Најчешће је зимовао у Шекулару, Велици и Машници. За Јаћа је чуо и знао Књаз Никола. Сматрао га је великим јунаком и Србином и знао је да прелази у Црну Гору и да у Црној Гори зимује.

           Од Ђурђева до Митрова дана Јаћо је био господар планина и горе зелене. Знао је сваку стазу и све катуне на које су преко љета издизали Турци и Арнаути. Куд се год кретао, а кретао се сам, остављао је трагове освете.

           Не могавши да га убију или ухвате, ријешише да плате за његову главу. Знали су добро гдје Јаћо налази уток и зимује и на велику жалост српског народа нађоше у Велику Вукоја. Грамзивост и похлепа преовладаше – и тај човјек који је био утицајан међу Величанима, од гусињског паше прими паре и обавезу  да их ослободи од Јаћа.

           Прође још једно љето и у касну јесен, кад почеше први јесењи мразеви, о Митрова-дне Јаћо дође у Велику код Микаила Јанковог да презими још једну зиму.

           Знао је Вукоје код кога Јаћо најрадије зимује и чим је чуо да је  дошао, дође да се са њим сретне и пожели му добродошлицу. Сретоше се у Микаилевој кући. Кренуше један другом у загрљај, чврсто се мушки загрлише тапшући један другог по плећима и Вукоје му пожели добродошллицу говорећи:

           -Добро нам дошао јуначе и српска узданицо.

           -Боље те нашао Вукоје брате – отпоздрави Јаћо.

           -Надам се да ћеш и ове зиме код нас презимит’ – рече Вукоје.

           -Имам ђе, Богу фала, код пријатеља сам дошао.

           -Код браће и пријатеља, него како – рече Вукоје. Можеш код кога ти је драго, па бирај.

           -Знам да сам код своје браће и Богу ‘фала имам ђе, али  се код Микаила осећам као у својој кући и код њега ћу, ако Бог да – одговори му Јаћо и наставише разговор уз мезе и ракију са домаћином куће.

           Бојао се  Вукоје да не буде откривен, ако би што сам учинио. Дуго је био обхрван мислима како да изврши обећање дато гусињском паши од кога је примио дукате. Размишљао је и правио планове и комбинације како би – и ко би то могао да учини. Дуго се колебао размишљајући како да изврши обећање дато гусињском паши. Није се смио усудит да некоме понуди паре. Помишљао је на Радојка, пуки је сиромах, а притисла га гладна ситнеж. Није сигуран. Не, Радојко не би то учинио и ако је пуки и убоги сиромах – размишљао је Вукоје. Није био сугуран у њега, бојао се да ће некоме рећи. Мислио је и на Јола. Добро га је познавао. Знао је да је поводљив и да се може наговорити, па и ако некоме каже, нико му неће вјеровати.

             Прољетос се оженио – размишљао је Вукоје – и нема ниђе ништа осим она четири зида, а и не зову га џабе ,,Јоле манити”. Да, да, Јоле би то могао. Он једини и нико други закључио је Вукоје и вребао је прилику да се са њим сретне негдје где га неко неби видио. Пазио је да то буде случајни сусрет.

           Једнога  дана пред ноћ угледа Јола да силази стазом ка воденици и нађе се у послу да би га сачекао. Виђе га Јоле недалеко од стазе како везује коња на ливади и кад му се примаче назва Бога и покуша да прође. Вукоје се окрену, отпоздрави му и упита:

           -А ђе си то кренуо?, Јоле! – као да није знао да иде у воденицу. Јоле спусти џак са нешто мало кукуруза рече:

           -Ту до вођенице.

           -Па зар немаш више, н’о само то – упита га.

           -Немам јадан, а одкуд ми – и ово мало једва сам помео из коша, ни зрна више немам.

           -А шта ћеш зимус, како ћеш презимит’?

           -Е тако ми Бога не знам, радићу код некога, презимићу некако.

           -Ево ти – маши се Вукоје за појас, извади кесу са дукатима, пружи му један и намјерно је поче пребацивати из једне у другу руку, да покаже колико има.

           Као хипнотисан Јоле погледа у пружени дукат, крену руком да га узме, али се наједном трже и рече:

           -Не, ја ти то вратит’ не могу; немам откуд; а и шта да речем откуд ми?

           -Што има коме да говориш откуд’ ти. Дођи код мене даћу ти ја шта ти буде требало, а вратићеш ми кад будеш могао, узми, нек ти се нађе –рече му Вукоје звецкајући кесом коју је држао у руци.

           Јоле се нађе на муци, оклева да пружи руку и говори:

           -Нећу, немам ти откуд вратит, нако радом.

           -Узми де, па вратићеш радом или чим другим.

           -Фала ти рече – Јоле и узе дукат.

           Није то био једини дукат који му Вукоје даде без обавезе да му врати или одради, али једнога дана, прије Ђурђева-дне, као случајно се поново срете са Јолем и затражи да му врати дуг.

           -Па како то сад! Ти ми рече да ти вратим кад будем могао. Ја ти Бога ми сада не могу вратит’, али ето речи колико је право да ти аргатујем.

           -Мени аргати не требају, н’о да ми вратиш што си ми дужан, нијеси ваљда потрошио – рече Вукоје и ако је знао да је Јоле неколико пута ишао до Андријевице и Берана и да је потрошио дукате.

           -Ја не знам како да ти вратим – рече Јоле – ти си ми рекао да ти могу вратит’ и радом, а сада! одкуда да ти вратим?.

           -Добро Јоле, не трабају ми аргати, а дуг ми можеш вратити тако што ћеш убит’ једнога чо’ека. Причају да си јунак, а мени тај чо’ек смета.

           -А који је то чо’ек?; јели из Велике или неки од нашије?

           -Није из Велике, а није ни од наших – рече Вукоје.

           -Е онда оћу, само ми кажи који је то чо’ек.

           -Казаћу ти, али пази се да некоме нешто не речеш.

           -Нећу де, но речи који је то.

           -Ти Јоле добро познајеш Јаћа Пећанина, он се нешто мота око моје Стојанке и ако убијеш њега вратио си ми дуг.

           А то нећу Вукоје, не смијем брате мој, ти добро знаш Јаћа, није њега лако убит’.

           -Ако ти не смијеш има ко смије Јоле. Ја сам мислио да си ти чвршћи и бољи јунак, али сам се преварио. Врати ми она два дуката! – и тобоже љут Вукоје се окрену као да хоће да оде оде.

           -Па како то мислиш да урадим? – заустави га Јоле питањем.

           -Лако је то – намами  га некако на конак, угости га што боље можеш – и кад заспе убиј га и закопај неђе, љуђи ће мислити да је отишао, к’о што оде сваког пролећа и да није више ође.

           -Бојим се, откриће ме. Није лако убит’ Јаћа Пећанина – бранио се Јоле.

           -Не бој се! Сви ће мислити да је Јаћо отишао из Велике, а ако те и открију ти речи да ти је на образ ударио, као што је и мене шћео, због тога се не кажњава.

           -Па добро – пристаде Јоле, једва чекајући да оде Вукоје и да остане сам.

           Пекао се Јоле на живој ватри и ако није било ни жара ни пламена. Ноћима није могао да заспи, а кад би га мало сан и обхрвао, сањао је Вукоја и Јаћа. Вукоје му се у сну приказивао обучен у турску ношњу и пријетио му, а Јаћа располућене главе из које непрекидно тече млаз крви. Често је у сну бунцао и нагло се будио. Његова Јелица је знала да Јоле има ноћне море, али знајући његову нарав није смјела ни да га пита нити тјеши.

           Послије једне непроспаване ноћи у којој је доживјео кошмаре Јоле напокон донесе одлуку. Убићу га и закопат на буњиште – ту се неће ништа виђет ако га буду тражили. Ако га и нађу казаћу да сам га у’фатио са женом – одлучи Јоле.

           Не прође дуго времена Јоле замоли Јаћа да дође код њега на конак. За ту прилику припремио је Јоле вечеру достојну госта. Послије вечере осташе у разговору до касно у ноћ. Прије него кренуше на починак, Јелица за госта и мужа припреми постељу у собу а за себе у дио куће у народу назван ,,кућа”.

           Чекао је Јоле да Јаћо добро утврди сан и кад се увјерио, са два замаха сјекиром му размрска главу. Јелица је чула да се нешто дешава у соби, али није смјела ни да помисли да види шта се дешава, док је Јоле не позва.

           -Шта би то? Престрављено упита Јелица мужа чије име није смјела ни да помене.

           -Видиш шта би! Нијеси ћорава, но поможи ми да га закопамо, а ако некоме писнеш о овоме убићу те – запријети жени.

           Заједно са Јелицом Јоле ископа рупу на буњишту иза куће у коју стави леш, набаци ископано преко леша и уклони трагове крви из куће у чему му је морала помагат’ Јелица. Рано тога дана оде у Новшиће с’намјером да заметне трагове злочина и да каже како је испратио Јаћа преко границе.

           Први који се заинтересовао шта је са Јаћом и где је, био је – нико други него –  Вукоје. Као забринуто упита Микаила Јанковог зна ли што куд је отишао?

           Микаиле рече да је ономадне заноћио код Јола и да га од тада није видјео. Други дан се откри леш Јаћа Пећанина. Вијест о погибији овог српског јунака брзо се проширила, а његов убица код српског народа постаде омраженији него и један Турчин.

           Чувши да је у Велици убијен Јаћо Пећанин, Књаз Никола нареди да се за таоце ухапсе дванаесторица виђенијих  Величана и да буду пуштени тек онда кад се ухвати убица. Потјера за убицом почела је одмах кад се дознало за тај, до тада, нечувени злочин.

           Лека Васов – Рамшић и Радуле Радоњин – Марић  једнога дана примијетише Јола, недалеко од куће и позваше га да се преда. Видећи да је откривен Јоле се даде у бјег. Гађаше га и ранише, али он и ако рањен побјеже и поново се склони у Новшиће.

           Кад је прездравио, Јоле ријеши да се освети и убије Леку Васовог. Чекао га је на вратима куће да изађе, али Леку је ноћ затекла ван куће и кад се враћао примијети наоружаног човјека иза стабла велике крушке недалеко од кућних врата.. Опрезно му приђе са леђа и у једном скоку се баци на њега и савлда. На позив Лекин из куће истрча Миличко, поможе оцу да га веже и убацише га у кућу.

           -Шта да чинимо са њим? – упита Миличко.

           -Ми ништа – одговори му Лека, – н’о иди и јави његовој браћи и рођацима да дођу за њега па нека они чине шта год ‘оће.

           Чим добише глас да је Лека Васов ухватио Јола, дођоше рођаци и његова браћа за њега. Лека их дочека и ријечима:

           -Ево ми ухватисмо Јола и предајемо в’и га па ви са њим чините шта год ‘оћете. Ваш је па му ви и пресудите, како ‘оћете. Убијте га, предајте га властима или га  ослободите, одлучите сами.

           -Знамо што ћемо са нашим изродом – рекоше Јолева браћа и предадоше га властима.

           За злочин који је починио, Јоле је осуђен на двадесет година тешке робије у ланцима. Издржао је робију и умро је у дубокој старости пред почетак другог свјетског рата.

                                                           ***

          Забјележио Момчило  Гојковић – Лешов  (по причању Драга Миљановог Кнежевића)