IZVOD

Dr Marko Knežević,12.12.2012:
Podržavam slogan ovog sajta “Zavičaj je samo jedan”. Po njemu zavičajem se smatra mjesto rođenja, u širem smislu i opština ili region, pa čak i država.- otadžbina. Pravi zavičajci su ljudi koji vole i cijene svoj zavičaj i ponose se njime, koji, ako su se odselili dolaze u zavičaj da makar posjete ognjište i grobove svojih predaka. Pravi zavičajci, koji žive van Velike, grade svoje vikendice u svom zavičaju koje služe kao privremene ljetnje rezidencije, a vremenom će služiti i u turističke svrhe. Međutim, postoje ljudi, naročito u dijaspori, koji se drže kosmopolitske teorije koja glasi: “Ibi bene -ibi patria”, što znači gdje je dobro tu je i otadžbina i zavičaj. Oni smatraju da je zavičaj tamo gdje se dobro živi, što je neprihvatljivo. Zašto bi onda mnogi dolazili iz bijelog i nekog bogatog svijeta da posjete goli krš, gdje nema ničega, ali su se tamo rodili..

Branko Jokić, 12.12.2012:
У књизи Записи о Велици и Величанима, записао сам:
„Неки тврде како завичај није одређени географски појам већ да то може бити сваки крај и мјесто у којеме човјек живи или ђе је провео највећи дио живота. И ђе му је добро.
Други, или већина људи, казују да је завичај само један: крај у коме смо се родили, прогледали, проходали и стекли прве спознаје о родитељима, пријатељима, љубави и животу. У коме је све познато и блиско; у коме смо једино спокојни; у коме смо једино сигурни да нијесмо сами, напуштени и лишени осјећања да живимо привремено. Само у завичају нешто значимо и вриједимо.
Заправо, доминантно је мишљење да је родно мјесто једини и прави завичај, једина душа, једино мјесто снијевања себе у њему и свеукупно човјеково биће. Ко не зна за такав завичај, или се, пак, њега стиди – промашио је себе, промашио је живот… Завичај – то није никаква „сепаратна“ љубав: ко воли истински, и ко воли тај и такав (једини прави) завичај, воли све људе широм планете…
И за све генерације правих Величана, без обзира што су неки отишли и са разним ранама на души, Велика и Чакор значе њихово дјетињство и прва животна искуства (и упуства). Било куда да одлазе, они носе мирис чакорско-величког завичаја – у сјећањима и носталгичним призивима, исто као и у радовањима.
Призори окомитих величких страна и прљага, затравњених, мирисних и росних ливада и шума, планина и пропланака, трошних породичних кућа (мало их је било на два боја, или са двије-три просторије) оскудног покућанства, у коме су били ријетки жичани кревети („федерни“, а претежно се спавало на сламарицама, на поду, у једној или двијема просторијама, без патоса, а вечерало и навече сједело при лучу или гашњачи…), у свему скромног, па и суровог начина живота и преживљавања, и племените Величане прате кроз цио потоњи живот – без обзира ђе се продужавао.
Како у сну, тако и у реалним сјећањима, или при поређењима са новим срединама, које су поштовали и у њих се „уклапали“, они тешко заборављају домаће наћве и справљање (углавном, кукурузног) хљеба, ниске софре, укус скорупа и сира, дим који на вазда чађавом тавану суши месо, топли (плехани) шпорет око којега се окупљају чељад; на коме се суше сирова дрва, а изнад и око њега мокра и већ дотрајала одјећа и обућа; лупања разбоја и ткања; долазак рођака и комшија на ćеднике; ауторитативног и строгог подучавања старијих; сањарења и нада о бољем животу, сташавања; добијања задатака и „распореда“ за ново јутро, а онда замандаљивање врата дрвеном кључаницом; грчења под топлим поњавама, под којима се стишава језа од мећаве која вани хучи, и налази најспокојнији сан.
Тај доживљај преноси се на генерације, и на оне које нијесу рођене у овој забити, у овим врлетима, већ у новим срединама „дошљака“, из „неке Велике“. Па су зато и њихова ђеца, у ствари, у свему прави Величани…“

Dr Marko Knežević,06.12.2012:
Prilozi na ovom sajtu o državnoj granici prema Kosovu, naspram MZ Vlika od velikog su značaja za rješavanje ovog danas spornog pitanja. Za vrijeme bivše SFR Jugoslavije pomenuta granica nikada nije bila sporna.Ona počinje na jugu od vrha Maja e bajrakut (2078 m), pa ide prema SI na vrh Velika podina (2424 m), odakle skreće preko M. Nećinata prema SZ, presijeca Kućiško jezero, obuhvata Plavski Nećinat i preko Vrela spušta se i tijesnac Kotlovi. Odatle granica skreće uzvodno uz tok Pećke Bistrice prema zapadu do ušća Vraćevskog (Zlog) potoka, odakle skreće prema SZ do vrha 1777 na Liscu kod Vraćeva. Dalje se nastavlja do kote Vaganičke gore (1636 m) i produžava prema SZ do korita Adžovića rijeke. Uzvodno prelazi iz doline Adžovića u dolinu Šipovačke (Šakularske) rijeke do vrha 1696 na Šipovici. Ovu granicu dobro poznaju šumari Uprave za šume u Plavu. Istina je da postoje pretenzije pomjeranja ovo granice prema Čakoru, pa se ide i u krajnost da granica ide preko Čakora. Tome su dosta doprinijeli prodavci svojih nekretnina u Bjeluhi iz Velike. Najveći broj kupaca te imovine su Albanci iz Metohije. Novšićani (Klimenti) koji su prodali svoja imanja u Novšiću i odselili se u Metohiju, dok je bila zajednička država, zadržalu su svoje pravo na katun Vrađevo i tamošnje šume. Da li to pravo imaju i danas u nezavisnoj Crnoj Gori, nadležni treba da dadnu odgovor? Zbog neriješenog pitanja dijela ove granice javljaju se problemi oko eksploatacije šuma i korišćenje pašnjaka na Čakoru, Vaganici i drugim planinama, između Albanaca iz Metohije i korisnika tih resursa iz Velike, opštine Plav i Crne Gore

Srđa Dimić, Niš: 30.11.2012.
Има ли ко родослов Радевића?Такође ме интересује веза између Радевића и Димића?
Можете ме контактирати на srkidimic@gmail.com
Odgvor urednika:
Nije poznato da je neko pravio detaljniji rodoslov veličkog bratstva Radevića (koji, inače, nijesu u srodstvu sa šekularskim i vasojevičkim Radevićima…), ali pretpostavljam da jeste. U knjizi Branka Jokića ZAPISI O VELICI I VELIČANIMA objavljen je pregled rodoslova svih veličkih bratstvaa. među njima i Radevića, u kome piše da su oni od Rada, a od njega Šćepan, Miloš, Đorđije, Veličko, itd (nastojaćemo da to objavimo i ovdje). Na ovom sajtu, u prilogu SRBI I VELIČANI postoji i zanimljiva priča o Radevićima (pogledajte je).
O srodstvu Radevića i Dimića nemamo podataka. U pomenutoj knjizi piše i da su se neki Radevići, početkom 20 vijeka, odselili u Jablanički kraj, a kasnije su, kao i drugi Veličani, selili i u Metohiju… Ako Vi o tome nešto znate – pošaljite.

Momičilo GojkovićBeograd, 25.11.2012:
Прочитах како је мој ђед Радуле добио батаљонски барјак и шта је рекао Књаз у вези са тиме. Мени је отац причао да су мој ђед Радуле и Милованац Мали ишли на Цетиње да Књаз одлучи ко ће бити барјактар и да је Књаз одлучио да барјактар буде Радуле, а Милованцу је понудио да остане на Цетиње и буде перјаник. По ономе што стоји у загради стиче се утисак да је Радуле барјактарство добио захваљујући рођачким везама. Знајући (из чувења) Милованца, мислим да он неби прешао преко тога, а да не остану трагови у причама било ког Величанина, или их ја можда нијесам чуо. Мој ђед Радуле је тешко рањен у бици на Бароњелу 25. јануара 1913. године, а у опису ране пише:Почетак на лијевој мишици, свршетак између лијеве кључне кости и грудне кости. Сломљено друго лијево ребро. Истога дана рањен је и његов син Трифун (20 година) који је погинуо септембра мјесеца 1916. године са Васом Радевим.

Dr Marko Knežević,10.11.2012:
Pročitao sam tekst o Kneževićima, u kome se o ovom veličkom bratstvu govori afirmativno, sa dosta dosada nepoznatih podataka, na čemu sam u svoje ime zahvalan autoru Branku M. Jokiću. Ima nekih manjih grešaka koje treba ispraviti. Učitelj Pavle Knežević nije umro u Kraljevu nego u Peći, a sahranjen je, kao što piše u tekstu 1948. godine, na veličkom groblju, gdje mu je kao i njegovom ocu Milovanu podignuto zajedničko spomen obilježje skromnih dimenzija. U Kraljevu je živio i umro kao penzionisani učitelj Vukman Knežević. U autobiografiji Vukašina Kneževića piše da je za vrijeme rata 1914. godine nagrađen srebrnom medaljom Obilića, ali uzvaničnim spiskovima dobitnika te medaqe nema njegovog imena.
Odgovor:
Hvala Marku Kneževiću na ovim ispravkama, koje ću imati u vidu prilikom izrade konačne verzije knjige o Velici i Veličamnima. Sličnu pomoć (posebno dokumenta i forotografije) očekujem i od drugih Kneževića i Veličana.
Branko Jokić

Милутин (о тексту Помирење Зоговића и Зулевића),06.11.2012:
Нешто су ми чудни потписи наших дичних предака – ко да их је писала једна рука. Ево посла за графологе.
Odgvoor:
Čini mi se da se ovdje ne radi o potpisima, već o nekoj vrsti zapisnika, koji je, naravno, pisala “jedna ruka”…
Urednik

Goran Jokić, New York ,11.10.2012.
Procitao sam knjigu JOKIĆI IZ VELIKE. Veoma interesantna. Hvala sto ste objavili clanak o mom pokojnom ocu.

Momčilo Gojković,02.10.2012:
Da li je Esad Mekuli muž one lekarke iz KC Prištna, o koj se, još za vrijeme SFRJ, pričalo da je vršila sterilizaciju muške novorođenčadi.
Odgvor:
Ta istraživanja ostavljam Vama, u nadi da rezultate (što je moguće detaljnije i argumentovanije ) sopštite i dovedete ih u vezu sa onime čime se ja bavim: Mekulijevom poezijom. To će biti Vaš neviđen doprinos, a na veliku dobrobit istorije književnosti na prostorima Balkana, kao i opštesvjetske umjetnosti i civilizavije. (Uzgred: potražite slične primjere i u slučajevima destina Hitletrovih saradnika, a velikih književnih stvaralaca…)
Lijep pozdrav, Branko Jokić

dedokaj@gmail.com,02. 08.2012
1. bratsva koja su zivjela u u Noksice (Brucevici, Mehovici, Mekulovici i Selimovicu) nijesu srodni sa bratstvima u Martinovice (Balidemici, Hasandjekici, Ljecalici i Preljvukici) sem sto su Klimente a pogotovo ne sa Koljenovicima koji su porijeklom Kuci a srodni su im Radoncicima i uvijek su govorili jedino srpski.
2. Kad ste pomenuli Esata Mekulovica odakle ta informacija da mu je majka bila od Labana iz Gracanice. Uzgred sve tri sestre Esada su sve udate u Martinovice.
Ne mogu Vam odgovoriti na ono čega u tekstu koji ste pročitali nema i čime se nijesam bavio: o (ne)srodnosti braststava iz Novšića i Martinovića, kao ni o tome kojim su jezikom pričali (“zvanično” i u svojim domovima). Takode,tamo ne piše da je majka Esata Mekulija (tako se on potpisivao,a ne Mekulović, kao što se tako, poslije Balkanskih ratova i ženidbe sa pravoslavkom kaživao njegov otac) iz Gračlanice.
Inače, ako Vas zanima opširniji prikaz života i pjesničkog djela moga ličnog roijatelja Esata Mekulija (Sat Nokšićija), uputitio bih Vas i na dva moja priloga, koja su objavljena u “Poltici” (krajem 80-tih), i “Pobjedi” (2010 godine) – o čemu Vam mogu dati preciznije bibliografske podatke.
Lijep pozdrav, Branko Jokić

Момчило Гојковић, 11.07.2012:
Прочитах радове господе Ћосића и Малбаше и немам намјеру нити сам квалификован да о њима дајем било какав суд, али ме заголицала радозналост који је разлог да буду постављени на овај сајт. Ако је намјера да се ,,невјерне Томе” увјере да Срби и Црногорци нијесу један народ, уреду, нека су објављени, али ја бих поставио питање ономе ко их је поставио: Како увјерити двојицу браће, од једне мајке и оца, од којих је онај што је Црногорац био у ,,гвозденом пуку” Павла Ђуришића, а онај што је Србин у 4.пролетерску бригаду да нијесу браћа – и како увјерити Јокиће који су се 1912. године иселили из Велике у Јабланицу и по ђеду Благоју се прозвали Благојевићи да нијесу у сродству са Јокићима који су остали у Велици.
Odgovor:
Razmijemo Vašu i mnogih naših (“poreklom Crnogoraca”, “poreklom iz Velike” i sl “patriota”) tamošnju nevolju i rado bismo Vam odovorili. Ali, za sada, to nije moguće, jer Vaše pitanje nije jasno, posebno njegov durgi dio. Očigledno nije jasno ni Vama, jer je u kaoliziji sa Vašim “priznanjem” da Srbi i Crnogorci nijesu “isti” narod. I autori na koje se pozivate upravo tako misle – kao i Vi. Mi bismo dodali: Srbi i Crnogorcu jesu bliski, slični, itd, ali nijesu “isti”. Kao što ni bliznaci nijesu – “jedan te isti”… No, ostavcimo to – budućnosti.
Urednik
Momčilo Gojković
Gospodne uredni -če -ici!
Vaš odgovor je neprimjeran, hoću reći da ga nijesam očekivao u ovakvoj formi. Vi sebi dajete za pravo da vrijeđate, negirajući moje porijeklo i patriotizam i ne samo moje nego i ostalih kako ste se izrazili – citiram: ,,Razumijemo Vašu i mnogih naših (poreklom ,,Crnogoraca, ,,poreklom iz Velike i sl ,,patriota”). Čemu ovo gospodo uredn-če -ici. Ne mislite valjda da samo vi koji živite u Crnoj Gori – i koji se deklarišete kao Crnogorci, polažete pravo i da je više volite i da ste veći patrioti od nas koji živimo u Srbiji.Ako tako mislite, ne mislite dobro, čak što više mislite grešno. A što su radovi gospode Ćosovića i Malbaše na ovom sajtu razlog je da se borac 4. proleterske bigade ubedi da nije Srbin i da se bliži rođak Blagojevića koji je ostao u Veliku, ili po naški rečeno, ,,prvo bratučed ubijedi da je Crnogorac, što u istinu jeste isto unoliko koliko je Gružanin Šumadinac
Odgovor:
Čini mi se da ne poznajete (ili to ne želite) prilike u Srbiji. Kakav Šumadinac, kakv Gružain, kakav Piroćanac, Vranjanac, ili Srbijanac! Sve su to samo Srbi.Gružanin mu dođe kao i Veličanin, Šumadinac kao Vasojević ili Polimljanin, a svi su Crnogorci ili Srbi. Uostalomm, pitajte o tome bilo kojeg (znavatnog) Srbina – iz Srbije, Bosne, Hrvatske ili Crne Gore. Hiće li Vam bilo koji “Era” reći da je Srbijanac? Ne. Već samo da je Srbin! S pravom…
Dakle, s time se slažem. A patriotizam i duboku ljubav prema Crnoj Gori “poreklom Crnogoraca” (većine, naravno) podrazumijevamo. Ona je u više slučajeva sasvim jasno pokazana, a posebno 2006.godine, na pomepeznom skupu u Sava Centru, đe je traženo ne samo da se “ne dozvoli” crnogorska samostalnost, nego i da se (ponovo) ovamo pošalju vojne trupe…
Urednik
Momčilo Gojković:
Ala se Vi napričaste, ali ipak ne odgovoriste koja je svrha da se radovi gospode Malbaše i Ćosovića nađu na ovome sajtu. Što se tiče toga,,pompeznog skupa” na kojem je traženo da se vojska ,,ponovo pošalje” u Crnu Goru, pitam kada je slata, a da nije pozvana i bratski dočekana od većine u Crnoj Gori.
Odgovor:
Po svemu sudeći, za Vas je glavno pitanje: odakle (zbog čega) prilozi dvojice uglednih autora na ovom portalu (a tamo su još dva slična priloga, koje, za čudo, ne pominjete).
Pa evo: svako naučno, publicističko ili umjetničko štivo, između ostalog, ima i saznajnu, obrazvnu i vaspitnu funkciju (cilj). Dakle, ovaj portal je i edukativnog karaktera. Pogotovu što ga čitju (i) mladi (Velilani) koji, kako sami kažu, žele tačnu i preciznu informaciju o prošlosti (za razkiku od starijih koji uživaju u onome što (ne)znaju).
No, zahvalni smo Vam na veoma inspirativnoj tvrdnji da su „braća Srbi“ u Crnoj Gori bili uvijek “bratski dočekani” – upravo radi edukativne misije ovog portala… Budući da je Branko Jokić najpouzdaniji poznavalac prošlosti Velike i njen hroničar koji se redovno poziva na autentičnu istorijsku građu, potražili smo od njega eventuanu potvrdu Vašeg stava .
On kaže:
„Pa evo da to pokažemo na primjeru Veličana (Jokića, Gojkovića, Paunovića, Živaljevića i dr), koji su živjeli u Bjeluhi. Konkrentnije, kako su se oni ponijeli prilikom povlačenja srpske vojske 1915 godine ka Krfu, a koje se odvijalo preko Bjeluhe, Čakora i Velike, pa dalje niz Polmilje, i preko Kuti, ka Skadru.
O tome su u ostala razna predanja i sjećanja koja su prepričavana, najivše u smislu da su se Veličani saosjećali s njhovim mukama. Međutim, istina o tom “bratskom dočeku” je drugačija.
Prema istorijskim izvorima, crnogorska vojska, u kojoj su masovno bili i velički „drugopozivci“, koji su dobro poznavali Rugovu, a po naređenju sa Cetinja, čvrsto je držala zaleđe srpskoj vojsci (na visovima i obroncima Rugove) i Austrijanci nijesu mogli ni maknuti iz Peći.Ta zaštitnica srpskoj vojsci je ostala sve dok neprijatelj nije udario s leđa, došavši iz pravca Crne Gore.
Ali, stanovništvo Velike nije pokazalo gostopirmstvo Srbima. Objavljujući sjećanja o tome beogradska Politika, deset godina kasnije, (24.decembra 1925.godine) piše: “Jugov sneg koji je počeo da zasipa od trenutka kada je puk krenuo od Rugove postojao je obilatiji. Ni sata nije trebalo da se pretvorimo u kolonu belo odevenih ljudi… Ostavljamo tok Bistrice i skrećemo udesno…Konak nam je određen u Bjeluhi… Bedno crnogorsko selo. Kuće rasute. Kraj puta nekoliko baraka i jedna zidana velika pekara. Oficiri su ušli u kuće da prespavaju, na šta su Crnogorke ljuto psovale. Domaćini još neljubazniji, pa niko ne metnu zalogaj u usta. Niko ne trenu… Na Čakoru sretamo crnogorske oficire. Dobro su obuveni i odeveni, ali brzo nekuda izmiču…“
Nakon borbe sa smetovima, srpska vojska je sišla niz Veliku, u kojoj se nije zadržavala. U Ržanici ih je dočekalo novo iznenađenje. Domaće stanovništo im nije dozvoljavalo da prenoće u kućama i da se ogriju pored vatre. Onda se opisuje: „Našlo se nešto rakije, ali ne i hrane. Crnogorci i Crnogorke kleli su se da nemaju ništa, čak ni krompira. Vodili su se čitavi diplomatski pregvori da se umekšaju srca domaćina i tek kada su oficiri zajemčili da će biti sve plaćeno, odobrovoljili su se. Iz skrivenih kutova pojavljuju se torbice sa krompirom. Ima i kukuruznog brašna, te se devetaci razveseliše praveći kačamake, majku „mamaljugu“. Za oficire se nađe i sira. A sve za srebrne dinare kralja Petra“.
Eto, takva je bila „dobrodošlica“ Veličana „braći Sbima“ (koje ni oni, kao što jasno vidimo, ne tretiraju kao Srbe, nego kao Crnogorce i Crnogorke). Ali, ispada i kao da su Crnogorci i Crnogorke predosjećali šta ih očekuje. Kasnije, nakon što je srpska vojska, uz pomoć domaćih “poslanika” (koje niko nije birao…) prisajedinila Crnu Goru Srbiji (na tzv. Podgoričkoj skupštini) a potom je i okupirala, u Velici je uslijdila strahvlada žandara, koji su batinali i kada bi Veličani poćekli ostože – u svojoj šumi. Žandari su redovno bili Srbi, iz Bosne, Like i Slavonije, osim dvojice (Lalatovuća, koji će kasnije učetcovati u ubijanju komunista na Belvederu, kod Cetinja, i Člebića iz Zete koji je u Velici važio za dobrog čovjeka i jedinog zaštitnika Veličana, a koji će se potom naći u četnicima) .
O tome kakve je zločine, nakon “ujeednjenja” činila srpska vojska po Crnoj Gori – Rovcima, Morači, oko Cetinja Nikšića i Bjelopavlićima, svjedoče brojna dokumenta i autentični zapisi, a posebno knjiga „Krvavi album Karađorđevića“.
Urednik