Познати црногорски књижевник Михаило Лалић, у роману ГЛЕДАЈУЋИ ДОЛЈЕ НИЗ ДРУМОВЕ, описао је погибију чувених комитских јунака Милоње Баја Крџића и Нике Јокића, као и освету комитског вође Бошка Ђуричанина, својој невјерној жени Тани.
Лалићев наратор најприје прича како је до Радомира Вешовића и негових комита, на Зелетину, дошао преко Радисава Пешова Кочановића, који им је највјерније чувао стражу на Голешу… Иначе, он се није предао ни након што је то учинио Вешовић, већ је још дуго убијао аустроугарске жандаре, њихове сараднике и албанске качаке – по споственом казивању, за вријеме свога „хајдуковања“, са братом и рођаком Никодином, ликвидирао их је бизу 20. Зато се у народу каживало: “Ако се предао Вешовић, није Пешовић“…)
Ево фагмента из Лалићевог романа, који се односи на поменути догађај.

„…Раније, док је био командир жандарске једнице у Велици, био је Прша наредио да се калдрмише парче пута испред станичне зграде, те је тиме допринио и ширењу европске цивилизације. Допуштао је да се тим путем, као и раније, прогони стока, али је чобанин био обавезан да у руци носи и спремну капу: у случају да се на том простору крава обаљежи, имао је да притрчи и капом ухвати све што излети, да ни кап не падне на калдрму…
Кад је дошао за командира жандарске станице на Крушеву, показало се да Прша није само жандарчина што се убијања, кажњава и злоставља, но и лукав полицајац који умије и да спроведе што му Сарајлија Милош Љесковац и остали шефови увале. Прво му је било да се прилијепи и наметне и задобије повјерење богаташа из Маснице Мине Стеванова Николетића, осумњиченог да има везе и даје вечере комитима. Знало се и да је Мина таст комите Бошка Ђуричанина и ујак комите Баја Крџића; сумњало се да је Бајо „посљедње упориште” ђенерала Вешовића, а зато је тај чвор требало разбити или освојити. Прша је без муке остварио у и тај програм. Није ни чудо, јер се полиција и богатство прожимају међусобним симпатијама откад су се издвојили из народа и издигли изнад народа те их стално запљускују таласи неповјерења и злопамћења.
Ни други задатак вакмајстора Прше — да заведе Минину ћерку, жену комите Ђуричанина — није био много тежи, пошто се танка и висока љепотица Тана осјећала на неки начин и преварена: удала се за официра, ослободила се сеоских послова, спремила се да узлети међу господу, те да ништа не мора да ради ни да штеди, а одједном се то официрство и господство свело на ништа, муж оставио жену и дијете и шмугнуо у шуму као лупеж к лупежима, да га гоне као зеца, а она враћена да музе краве и пере пелене на перилу поред хладног Лима као и друге сеоске жене и ратничке удовице које су јој некад завидјеле, па почеле да јој се сладе… Кад је одједном, над поразом који није заслужила, заблистала нова звијезда у униформи вакмајстора са металним дугмадима, а испод тога снажни Ликота дебелих бутина, пуних чакшира, а не као њен осушни Бошко, који се нема за шта ухватити — ухватила се за то Тана „и рукама и ногама”, и то је била њена љубав као гром из ведра неба.
Послије тога је вакмајстор Прша могао постићи све што затражи. По његовом наређењу пошла је Тана код тетке Муле, лаковјерне мајке Баја Крџића: хоће, тобоже, да за Баја и његово друштво спреми питу, па треба да зна у који дан ће они прећи преко Лима… Неки кажу да је постојало писмо у којем је мајка позивала Баја да што прије дође кући. Писмо је, тобоже кришом, било убачено у брашно послано комитима, а писао га је, вјероватно, Танин брат Раде, или Тана, или сам Прша: позива мајка сина Баја да одмах дође због изненада искрслих невоља …
Потврдио ми је Бошко Ђуричанин да је Бајо на вечери имао код себе некакво писмо које га је забринуло, за које се не зна ни одакле је, ни шта је у њему било написано. У сутон је стигао задихан Лако Зоговић те казао Бају и Бошку да су проказани и да их на свим газовима Лима чекају жандари у засједама. Сви су Баја одвраћали да не иде, чак и ђенерал који се ту другим послом задесио, али је Бајо свеједно узео браћу Јокиће, Нику и Стевана из Велике, и пошао с њима на Лим. Код Мурине су опазили засједу и повукли се. Нешто височије уз Лим опазили су и другу засједу, те и њу избјегли. Насред моста код Чкала, испод Ржанице, од треће засједе су погинули Бајо и Ника, а рањени Стеван Јокие скочио у Лим и спасио се.
Сјутрадан су довели Мулу — да јој покажу како изгледа њен син Бајо, кад је мртав. Жена се сјетила да је ћерка јунака Стевана Николетића, и стегла се – гледа мртвог сувим очима и шути. Жандари су били распорили све шавове његове одјеће — да им не промакне, ушивена, каква цедуља или порука. Умјесто да кука или жали, Мула је скренула пажњу на ту страну и прекорила мртвог сина: „Срам те било, што се пусти да те парају!” На то ју је неки од жандара ударио кундаком у леђа.
Пошто је тако с успјехом свршио све задатке, Прша се препао комитске освете, затражио и добио премјештај у Бар. Тана је остала још недјељу дана. Комити су јој украли дијете, да му не прионе шта од мајке; умјесто да је то сломи, тражећи га, као што би друга мајка, она се, напиотив, осјетила ослобођена и пошла за Пршом. Свима је лакнуло: не гледаш крвника… Тако им је прошло љето, а онда је на Госпођиндан врнула Тана да се покаже у новим хаљинама, с веловима, минђушама, ђинђувама. За њом су почела да стижу писма: пише јој Прша сваког дана, а поштар, лукави Леко Шаљић, прво пошаље писмо у планину Голеш, да га прочита Ђуричанин, па тек послије Тани у Машницу.
Једном поче сашаптавање из којег мене искључују; мислио сам да се промјена догодила, или да је на помолу. Сјађосмо само Сајко и ја, а Новица пошао с остаљма. Сјутрадан нам је испричао: дозна¬ло се било да се Тана припремила да оде Прши, и то ноћу, без збогом намргођеном завичају. Неки од и комита попео се био на јабуку испод прозора те гледао како се спрема, обукује и сређује шта ће да носи. Кренула је убрзаним ходом па су морали потрчати да би је претекли. Кад је угледала људе с пушкама испред себе и препознала Бошка међу њима, крикнула је као да се стварно обрадовала: „Бошко, сунце моје!”
Биле су довољне те три ријечи да се Бошко растужи, омекша и покуша да је брани. Он је то послије објашњавао жељом да му дијете не расте без мајке. Није могао ништа да учини — дјетету је било суђено да не живи. У мраку га његови другови више нијесу познавали — одгурнули су га, да не смета. Дотле се Тана била истргла да побјегне — стигао ју је и оборио нечији ударац кундаком по врату.
Пропала је тако њена љепота за коју причаху да је била изузетна. Није остало од ње ништа — ни дјетета, нили слике, ни љубави, но само мржње, с обје стране, да се подстичу и траже главе. Прво је Мина истакао да ће дати педесет хиљада круна ко убије Бошка Ђуричанина, па су комити са своје стране почели да лове Мину. Тако се и ту као другдје показала промјенљива срећа наших породица: ко се истаче у отпору против Турака, стече славу и имање, потомство му не издржа лукавства и искушења што их донесе Аустрија…
Да се више не бих враћао на те полимске догађаје, казаћу их овдје укратко. Мину су једном гађала двојица – обојици кресали меци који су се на другој мети показали исправни. Из тога се испрела прича да није крив, да га зато неће пушка. Прича је била кратког вијека — гађала га је боља пушка и убила првим метком. На то је Раде, ста¬рији син Минин, обукао аустријску униформу, удружио се са жандарима и почео да ака около пријетећи да ће све по¬бити. Њега су убили октобра мјесеца 1918. кад је аустриј¬ска царевина била пред пропашћу, а комити изнурени од Шпањолке.
Млађи брат Радев, дјечак босоноги, латио је пушчериу да освети брата, потрчао до прве куће Зоговића (пошто су Крџићи грана Зоговића) и кроз прозор нанишанио да убије мушкарчића. Видјела то хрома дјевојчица Зоговића, пружила руку да заклони брата — метак јој сломио руку у рамену. Тражили умир Николетићи, нуде кумство; не пристају Зоговићи, никад за крв кумству нијесу примали. На то се отац хроме дјевојчице одвојио од свога братства: сиротиња је, нема коња, нема вола, од братственика их добити не може, а кума му је обећала сваки „наруч” кад год затражи. И заиста се, послије умира, често могло чути како Минина удовица каже куму: „Узми, куме Божо, кобилу, немој да носиш на плећима.” Да се подсмјехну своме дисиденту, Зоговићи су те њене ријечи изокренули: „Узми, куме Божо, кума-кобилу, не жали је” …