ЖАРКО Савов ГОГИЋ изненеда је умро 24. октобра (у својој кући, у Утхеји,  код Бара). У присуству родбине и великога броја Величана и пријатеља, сахрањен је 29.октобра на Бежанијскоме гробљу у Београду, ђе је живио више од пола вијека.

    Рођен је 1941. године у Велици,  ђе је завршио основну школу, а осморазредну у Мурини. Послије завршетка средње пољопривредне школе уписао је Пољопривредни факултет у Београду, који је завршио успјешно и у року. Било је то у вријеме када је веома мали број Величана успио да  (упркос  великој немаштини) стекне високо образовање… Већи дио раднога вијека провео је у нејвећој српској радној организацији из области Пољопривреде –  Пољопривредном Комбинату Београд. Дужи период био је и на руководећим функцјама, а највише на мјесту директора ЗП „Срем“ у Сурчину. У тој фирми, без обзира ђе је и шта радио, упамћен је као велики радник и прегаоц,  а истовремено  као добар и частан човјек.

   Жарко Гогић је један од наугледнијих Величана своје генерације. Красиле су га изванредне људске врлине: срдачна пажња, пожртвованост, искреност и оданост  родбини и пријатељима, свеколико дружељубље, одмјереност, смјерност, тачност и прецизност. У свему морално чист, био је радо  виђен у свим друштвима – како у завичају, тако и  међу Црногрцима у Београду,  радницима којима је био претпостављени, комшијама, то јесте  у цјелокупној средини у којој је радио и живио.Увијек је имао разумијевања за  свачије проблеме, а у свакој комуникацији показивао достојанственост, суздржаност и госпоственост.

   Волио је да се сјећа, да прича о Велици и Величанима. Такорећи, у Велику је  долазио свакога љета. Непосредну пажњу према завичају исказао је у више наврата, шаљући му (у име колектива којим је руковдио и своје) и значајну матерјалну помоћ.

    За собом је оставио  синове Миодрага и Владимира.

                                                                                                                  (Бр. Ј.)