(одломак)

…На нељудске поступке Ђеда Војводића, који је изнио тврдњу, односно „открио добро чувану тајну” да је Крџић био италијански шпијун, иако су прве жртве окупатора били његов брат доктор Миливоје и његова снаха, први је реаговао стари ратник Крсто Коматина, довикујући с мјеста колико га грло носи:
„Лажеш, Ђедо – Тодоре Војводићу, лажеш!”
Остали, охрабрени овом Крстовом упадицом, бучно су реаговали, тако да је конференција прекинута. Љут као рис, Ђедо је напустио салу уз пратњу партијских послушника, да одмах предузме мјере против „непријатељске завјере”, како је тај испад назвао.
Као што се могло очекивати, Крсто је одмах са два своја сина ухапшен. У празној кући, остала је само жена, али и она малтретирана од бројних дежурних чувара власти. Један од синова страдао је у затвору од батина или је од њих умро одмах након пуштања. Другог сина оправили су на Голи оток да тамо испашта очеве „гријехе”. Затирање породице настало је због Крстовог заступања истине. Сломљен и немоћан, Крсто се из затвора вратио послије шест мјесеци, да чами са женом у кући без синова.
Несрећа и зло које је пратило Крстову породицу, пренијело се и на његову ћерку Росу, која је ионако у дому имала превише .мука. Ухапсили су је, иако је била у поодмаклој трудноћи и држали до пред порођај. Ништа се није промијенило ни послије порођаја, сваку ноћ су долазили и одводили је негдје, тукли, а пред зору модру од батина враћали кући. Није смјела ниједан дан да одсуствује с посла у сељачкој радној задрузи. Да није било добре стрине, која је уз своју дјевојчицу, дојила њену тек рођену ћерку, вјероватно не би остала у жнвоту. Од мука, Роса највише памти утапање у хладну воду Лима. Само једне зимске вечери, неколика пута су је давили и вадили. Плетеницама су је везивали за врбу и тукли тражећи да каже гдје се крије Рајко. Од тог мучења, густе плетенице су јој опале и потпуно оћелавила….

Радосав Зековић у книзи „Давоље вријеме“ (Београд, 2000)