Поводом 70-гoдишњице страдања Величана у Другом свјетском рату, објављена је књига Бранка Јокића, под насловом ПОКОЉ У ВЕЛИЦИ, 28.јула 1944. године.

Рецензенти књиге од близу 300 страница (форматa 23 X18)  су познати историчар академик др Зоран Лакић и (92-годишњи)  Љумомир Р. Живаљевић, један од рјеђих живих свједока тих стравичних збивања.

   Издавач је АП Принт, из Подгорице, власника Александра Ивановића.

У уводном дијелу дат је прегед жртвовања Величана у три вијека њиховога опстајања под Чакором. Потом, истичући да су у свијест и памћење млађих генерација посебно урезана страдања у Другоме свјетскоме рату, уз мноштво фотографија и обимну архвску грађу, аутор детаљно  биљежи  како су и гдје Величани убијани током прве три године тога рата, наводећи конкрентна имена и жртава и убица. Централно мјесто заузима опис  геноцида који се догодио  28.јула, 1944, године.

И овдје се потврђује да је то једно од највећих масовних страдања на црногорском и ширим просторима, али да је сасвим узгредно помињано, а у цјелини много више намјерно прећуткивано. Упркос томе што су, и Величанима и комисијама за утврђивање ратних злочина, углавном биле познате оклности под којима се све то збило, и ко су зликовци, те податке, похрањене у архивама, заобилазили су сви досадашњи, па и велички, истраживачи и хроничари.

Потом се констатује: “Томе страху, односно забрани “пребројавања”злочинаца, који су се садистички иживљали над недужним становништвом, морао је доћи крај, поготову у (каквим-таквим) демократским условима и када се, из политикантско-пропагандних циљева, без конкрентније фактографије (иако се ради о не баш тако давној прошлости), увеличавају (тек донекле слична) понашања Црногораца у овим крајевима.

Подсјећање је неопходно и зато што “игнорисање” и минимизирање овога геноцида, чији су (као и свима претходним) главни актери велички сусједи, води неоправданоме (појединачном и друштвеном) забораву и ниподаштавању жртава. А то је, као својство нехуманога друштва и од традиције и историјске прошлости отуђених генерација, такође својеврстан злочин. Посебно је нечасно да ћуте потомци жртава.

Заправо, они имају највећу обавезу да саопште пуну истину о невино страдалим прецима. Уз то, чини се и да је 70-годишње ћутање о именима величких убица, паликућа и пљачкаша изградило увјерење о “подједнаким”заслугама и страдањима у Другоме свјетскоме рату (и прошлости у цјелини) и стварању савремене Црне Горе…

Овдје су донесена сјећања преживјелих, забиљежена још прије пола вијека, када су та збивања била релативно блиска. Иако свјестан да је то централни дио ове дуготрајне табу-теме, те да то може бити неугодно за потомке, аутор се, ипак, опредијелио да  представи и доступну архивску грађу у којој се помињу имена великога броја кољача. Наиме, у овој књизи се први пут цитирају или публикују многи до сада заобилажени (или скривани) документи, којима је сваки коментар сувишан. За оне који, умјесто чињеница, практикују галаму и (јалово) застрашивање, та грађа (и ова књига) може бити “осјетљива”, “незгодна”, а могуће и “опасана”. Другима, који су склонији правди и истини, она би могла да буде и окалшање у реалноме процјењивању трагичности минулих времена и налажењу стазе у што мање лукаву, то јесте искренију заједничку будућност…”

Аутор напомиње да се из обимне грађе, (која је истовремено прикупљана и за  монографију о Велици и Величанима, а која је у завршној фази…), као друга значајна подтема ове књиге, сама по себи искристалисала и улога величких четника и партизана у ратним збивањима (1941-1945), па и у самоме геноциду…

На крају књиге је и биљешка да је тзв. Савез бораца и антифашиста Црне Горе одбио да штампа ову књигу, што аутор доводи у везу са досадашњим забранама истраживања ове “неугодне” теме. Констатује да је донекле разумљиво што су то (у име и стварног и лажног “братства-јединства”) седам деценија радили комунисти, али изражава згражавање да то настављају и неки савремени “антифашисти”, који желе да се представе као заштитици традиција антифашистичке НОБЕ, финасирарајући своје лажи из државнога буџета… Још  истиче да није у питању само његова књига, него да је та чудна (апанажна) организација одлучила да за свој “централни” догађај ове године прогласи скуп који ће одржати на Алипашиним изворима, у помен на још увијек неразјашњено убиство четворице комуниста (бораца НОРА-а), а не покољ у Велици у коме је страдало на стотине дјеце, жена и стараца?!

 Напомена: књига  ПОКОЉ У ВЕЛИЦИ  (по цијени од 10 еура, или 1.100 динара)  може да се  купи на Мурини (у продавници), Градској књижари у Подгорици,  књижари на Рацини (у Плаву) и продавници (Раденовића) на Лимскоме мосту, у Брезојевицама.