ВУЧЕТИЋ НИЈЕ БИО ДОКОТОР НАУКА…(поновљено)

Пише: Бранко Јокић

„Уздижући свој крај“, те приписујући прецима (посебно ближњима) „чуда од јунаштва“ која јесу велика, али и каквих у истину није било (при чему се „заборављају“ многа непочинства) или истичући „умне даровитости“ (при чему се скрива и општа елемантарна неписменост), неки савремени Величани „од пера“, упорно тврде и да је Илија Митров Вучетић (1854 – 1922) “први доктор наука у Црној Гори”, или “први доктор наука у овим крајевима”. Чак „прецизирају“: да је “докторирао на теми културе и језика Балкана”
Писана документа не потврђују ни једну од тих констатацја.По њима биографија Илије Митровога Вучетића, у најкраћим цртама, изгледа овако:
Основну школу завршио је у Велици. Наставио је школовање у Дечанима, код јеромонаха Кирила (који ће касније посрати архимандрит) а који је био брат његове мајке Неде. Ујак га је послао у Београдску богословију и помагао све до краја живота (1875.године). Након школовања у Београду, Вучетић је прво (1872.године) постављен за учитеља Српске основне школе у Враки код Скадра, ђе је остао двије године. Потом, наставља школовање на (тада) руском полуострву Крим (грч.Херсонесос) ђе је завршо упитељску школу („семинарију“, односно неку врсту „допуне“ за учитеља). У граду Теодосији (рус. Федосија) завршио је учитељски институт, 1880. године. Идуће године поостао је за наставник Богословско учитељске школе у Призрену, а 1895. године назначен је за директора Српске гиманзије у Скпљу, односно, одговорнога представника пред турским и српским властима. Бивао је и наставни директор. Послије 1918. године био је професор. У августу 1922. године, постао је инструктор Министарства за аграрну реформу. Умро је 19.октобра, исте године, у Скопљу, ђе је и сахрањен.
“Школујући се у Београду и Украјини, он је стекао не само универзитетско образовање, већ и велико животно искуство, које ће му омогућити да као просвјетни радник свуда гђе је службовао – од српске основне школе у Враки код Скадра, па до Призрена и Скопља, дјелује и као истакнути национални радник, а посебно и као својеврсни мецена и заштитник ђака из свога ширега завичаја Васојевића, који су у тежњи за школовањем, често без марјаша у џепу, стизали не само до Призрена и Скопља, већ и до Солуна и Цариграда. Његово име неопходно је поменути и кад се говори о школовању васојевићких ђака, па и шире – црногорских, у српским школама на територији ондашње турске државе.” – записао је у својој книзи о развоју школства у Полимљу проф. Душан Вулетић (цитирајући и податке Бранка Јокића).
Према архивкој грађи, дао је и значајан дипринос обавјештавању јавности о турскоме терору и другим збивањима у Велици и Полимљу, о чему су га редовно информисали његови рођаци, пријатељи и ђаци, а он свога личнога пријатеља рускога конзула у Призрену Ивана Јастребова, који је то слао својој влади и дипломатским представницима у Скадру…
Сада о „докторату“.
У извјештају Српске богословско-учитељске школе у Призрену, за 1896. годину пише да у тој школи, од 1.септембра 1880.године, “служи Илија Вучетић, свршени педагог руске учитељске семинарије и учитељског федосијског института”. Како се види и из неких диплома које је касније издавала та школа (и Величанина Сава Поповића,из 1879.године) био је и дјеловођа (администратор) у тој школи… Ни у даљем његовом кретању у служби не помиње се докторска титула… као ни у његвој аутобиографији, коју је, послије јегове смрти, објавио његов син.
Такође се ова Вучетићева научна титула не помиње ни у мноштву публикација које су посвећене институцијама у којима је службовао (Споменица 50-годишњице Богсловско-учитељске школе у Призрену; Споменица 40-годишњице Српске мушке гимназије у Скопљу: др Владимир Биван: Призренска боголсовија; Петар Костић: Аутобиографија, итд)…
Грешку око Вучетићевог „доктората“ најприје је учинио управо аутор ових редака. Пишући о оснивању школе у Велици (1864.године), у Просвјетном раду, Побједи и иванградсјкој Слободи, још далеке 1973.године, забиљежио је да је један од њених првих ђака био и овај Величанин. Немајући довољно (са)знања о његовоме укупноме образовању и раду потражио је податке (и) у енциклипедији. Оно што је тамо писало о др Илији Вучетићу, Војвођанину (за кога се мисли и да је „родом из Црне Горе“), познатоме културноме раднику, једном од оснивача Матице српске у Новме Саду, незнаветно је приписао нашеме Илији Вучетићу. Тако сам и „открио“ да је „први доктор наука у…“
Очигледно, то је касније преузимано као „поуздан податак“ – како то иначе бива, поготову када се нешто жели хиперболисати, итд. Касније сам се „чудио“ што то не помињу други истраживачи прошлости ових крајева, или што нашега Величанина нема у изванредној књзи др Душана Мартиновућа, о првим докоторима наука у Црној Гори… Међутим, изнова прелиставајући грађу (ради припрме монографије о
школи у Велици, поводом 150 година рада), нијесам нашао не само овај податак, него ни то да је Илија Вучетић уопште био писмен прије него што је отичао код ујака Кирила….
Наравно, то не умањује разлозге за поштовање ове прве високообразоване личности из Велике и значај његових патриотских заслуга. Али, није неподно ни придавати му оно – што није…