ЛИРИЧАР, ОД ПОЧЕТКА

Душан Ђ. Костић се у подгоричком листу Зета огласио 1931 године, као четрнаесгодишњи дјечак, ђак трећег разреда Беранске гимназије. Наслови пјесама су: Дрхтаји, Сан, Сјећање, Са Ловћена, Прелом, Зашто, Љето и О, море…
И ту негдје, у тим првим интимистичким дрхтајима, поривима, питањима, сновима и присјећањима, разгранала се, потом, на стази живота, записивана покрај и са пута, прикупљала и освјежавала успомене и сјећања, одсликавала стварност, одржавала пјесникове егзалтације и резигнације, самовања и смиривања ова поезија и укупно књижевно дјело Душана Костића. Потом је изборило завидно мјесто у црногорској и југословенској литератури и зато што је од самог почетка овај ствараиац имао јасну лирску визију значења поезије и ствалалаштва у цјелини. То дјело је више од пола вијека у матици живота и таквом опредијељеношћу изнијело је само себе кроз све бурне друштвене токове и умјетницке мијене и моде.
Ако је у почетку, као четрнаестогодишњи дјечак, како је сам Костић казивао, слушајући у кругу родбине епске а мање лирске пјесничке акорде, и хтио и да се окуша, а уредништво Зете дало му “педагошку подршку”, не може се рећи да строгии др Антун Барац, уредник загребачке Младости, у којој су објављивали многи напредни писци, а у којој се почетком четрдетих година, у петом броју тог часописа (за 1932.гидну) јавља и Душан Костић, није назрио не само таленат него и истниску пјесничу опсервацију, осјећање и личност, да му је промакла радозналост и ширина поетских вудокруга и асоцијација које је млади Костић најављивао пјесмама већ онда зепочетих циклуса и књига а које су и својим насловима (Кондир бола и Јадрански мотиви) садржавале и одређивале нешто свјеже и особено. Све то ће се убрзо и потврдити, а нарочито у зрелијем пјесничком и стваралачком добу, у овој поезији бити разиграно и заокружено као њена карактеристична мотивска, изражајна, и уопште значењска вокација.
Од прве пјесме, Душан Костић се истински опредјељује је за поезију и умјетност која пјева човјека, кога је за човјека. Ако се прва сазнања и искуства носе из завичага, што је умногоме стара истина, онда се у том “романтичном пејсажу” није могао мимоићи свеприсутан тежак живот. И, кад се већ ту зачне, та контрасна слика се употпуњава, постаје “истраживачка опсесија”, трага се за њеним пуним контурама и свим нијансама. Тако, Костићеве нешто касније пјесме, нарочито оне које су штампане у ондашњој Младој култури носе бунт младог човјека и исказују искрену оданост борби за прогрес. То опредјељење Костић изражава и занимањем за пјеснике које чита и о којима пише. Склоност према таквој поезији отвара му видокруге ка искуству и матици не само социјалне литературе, у чијем је животу уочи рата страсно ангажован (не само као пјесник), да тражи шире узоре и пјесничку сабраћу. Један Волкер, који је снажно доживљавао и пјевао социјалну биједу у својој средини, постајао му је ближи, а ваљало се равнати и према најистакнутијим домаћим угледањима – Крлежи и Зоговићу, или Лалићу који је такође у поменутом часопису објављивао поезију и критику.
Уз све тадашње, а и доцније борбе Душан Костић је улазио као пјесник, у прве “борбене редове” уносио пјесму. Одлучујућа битка, започета 1941.године, дала му је још више снаге изнијансирала боје његове пјесме, појачала њен звук и глас ангажованог пјесника. Костић, и иако активни учесник (НОБЕ) и као пјесник од првог дана је у ватри битке, али и даље (и у њој) твории лирске записе и сведочења – о колонама у ноћи, Волујаку и Глини, Сутјесции и Неретви, Зеленгори и Порозору, беспућима и бесаним ноћима. У тој пјесми, поистовјећујући се са патриотским духом свога народа, Костић непрестано наговјешатава наду слободу. Мање му је стало хоће ли му стих бити накирђурен. Јер, он не може бити само пјесничка играрија. У њега је пјесник уносио, прије свега, емоције које су налазиле “искру у камену”.Мало је која поезија тако лирски одразила те тешке и преломне године, те драматичне тренутке.
Истовремено, врели дани рата и револуције још више су кристалисали укупну пјесничку и људску личност Душана Костића, јер им се подао пуном искреноћу, младошћу и жаром. Та његова поезија је својим садржајем интимно ширила груди а начином пјевања исказивала пјесника који је, како је већ речено, комуникативност пјесме и њено допирање до срца њених сабјесједника видио изван епске нарације и фраза, стиховних обрта и трагања за римама, управо: у спонтаности поетског говора.
Такву хуманистичку поезију Костић наставља и да пише и касније, да се, и срцем и мишљу, темпераментом и сањарењем, бунтон и резигнацијом, присјећа. Над њом увијек бди њежан, лирски, пјесников субјект. Не само због тога што су ране и успомене из рата свјеже и што почиње да живи у времену технологизације и отуђења, него и због тога што је то начин његове вокације, од кога се не може отступити. Што је такав наставак његове интимне пјесничке биографије и виђења свега око себе једино могућ. У немирима ”лијек” налази у потајама, друмовањима и застајањима крај мостова, у слеђеним тишинама родног Виситора, чистоти завичјних вода, али и у таквим пјесажима шриом земље. Сеже у дубине душе, трага за искрама љубави и човјекољубља. Што тежи да се више удаљи и путује – носталгија бива све јача, жеља за повратком све присутнија.
То је етапа у Костићеивом пјеснштву у којој темељније уобличава језик и кристалише поетско-естетски рјечник; тада Костићева поезија постаје у асоциајама разуђенија.Одатле почиње да убира искуство и да се трајније обезбјеђује сопственим лирсиким значењима и дејством поезије. Проницљиви Милан Богдановић тада је записао: “Поезија Душана Костића се сва прожима чврстином и односима у животу и ставовима пред животом. И она је у томе несимљиво истинита. И кад трепери сасвим лично, субјективно, кад говори о младости и љубави, о самоћи, о болести, о тугама од којих живот никад не ослобађа и које су често једна животна драгоценост, осећа се да песник не лаже, али и да се не изневерава у својим унутрашњим одрђењима према објективној ствараости. Мислим да је управо овај карактер питомости и одлучмости, мекоће и чврстинее, утишаности и пуне одређености баш оно ишо је суштински најоригиналније и најбоље у лирици Бусана Костића.”
Овај прецизан и у основи тачан суд може се односити и на потоњу Костићеву поезију. Њени слојеви су у међувремнену попримили још значења, па када би се разложило све што је садржано у двадесет шест пјесничкили књига – колико их је објавио (а при томе би се тешко могле издвојити и његове путописне забиљешке, објављене у шест књига, понајвише због тога што су саставни дио Костићевог укупног поетског лиризма) – из његових друмовања, самоћа, тишина, немира, туге, бјекстава и повратака, неизбјежно допире и траје особама животна резонација и пјесникова љубав за човјека.
Још ближе: најсензиблнији акорди те поезије настајали су у међупросторима Костићевих немира и колебања и, на другој страни, његовог отвореног срца и вјеровања у живот и чистоту.
Та поезија, није скептичма ни бучна. Она је пјесма “тихе узаврелости и шапата”, пјесма која носи мисао, непосредно и ненаметљиво истражује савјест. “Нашла је” је саобразну форму која није спутана афористичком “екслузивношћу” нити пак традиционалном “јасноћом”. У њој нема афектације и вербализма, конфузије или “метафоријских нејасноћа”. Њене слике су пластичне и функционалне, што су неке од битних одлика поезије која се (тада и сада) назива модерном. У којој ријеч, језик и мисао имају пуну слободу.
У нештом познијој послијератниј Костићевој поезији видљив је шири распон кретаивних достигнућа и разноврснијих кругива збивања и доживљавања, али и ближе сучељавање емотивних (суморних и “благих” тонова. Та поезија, уједно, изражава и нека карактеристична расположенга и струјања у развоју југословенског пјесништва тога времена. Њена одступања и трагања.
У вријеме тих промјена и мијена, пјесник Душан Костић почиње да улази у најзрелију фазу, и да још чвршће уобличава особеност потског израза. У тадашње вријеме подржавања и честих повођења, његова поезија све више се издваја цјеловитошћу и израста у самосталан естетско-књижевни опус. То више није пјесма тренутне инспирације већ бива континуиран унутрашњи стваралачки доживљај, поступак и потреба да се на ширем животном пољу буде ангажован. Мада, не ради се сада о никаквој врсти такозване “лежерне пјесме”, као што ни пређашња није била “пригодна” али Костићева поетика почиње да осваја компактнији простор и да се темељи на још одређној опсесивној и изражајној комуникативности.
Пјесник широке отворености, дубоке људске и хуманистичке мисли, тихог гласа а богате жетве, као да је посљедњих година нашао своју “мирну луку”. Вратио се амбијенту од кога је често почињао, о коме је зачео да пјева још далеке 1931- године, да тада њиме
именује цијелу збирку – мору и медитерану. Ту као да се отворило и слободно море његовог субјекта и онај простор пјесме који поезији враћа (и обнавља) лирске интимистичке медитације и исказивања.
Када говоримо о тој његовој најновијој фази, и најзрелијем Костићевом пјесничком тренутку – пуног пјесничког искуств, подразумијева се пет његових пјеснилких књига: Лирика југа, Архипелаг, Постојбина маслине, Морија и Зрело море.
У њима су су отворене све тишине, аве животне загонетке, у њима надиру Костићева сјећања на завичај и дјетињство, на живот, у њима се разлаже љубав. У таквом поетском арипелагу тишине мора личне самоће пјевао је Алберти, или Новалис, па је и Костић у таковом амбијенту сублимурао искуство човјека и поезије; из чега бујају мудрост и згуснуте матафоре.
Ова атмосфера, која је само спољни амбијент догадјаања Костићеве поезије, која је само -подстицајни “декор” његовог лирско-медитативног дневника, активирала је пуно пјесниково биће и његове мисаоне и лирске сензибилности. Оне су зато и испољиле Костићеве најкреативније поетске могућности, и, без сумње, ту је највећи домет његове е поезије.
Укупно гледано, пјесник је и овдје само привидно, тек мало, “другачији”. И овај дио поезије чини укупност његове поетске природе коју {је, уз књигу Капија времена и сам најбоље објаснио: “Крај свих вјетрова и помодних струја, ја сам у суштини остао и стил. То није тврдоглавост, конзерватизам, него остајање вјерно својој вокацији. Мислим да није гријех истрајати, бити у кругу свога основног казивања – варирајући се, наравно. Има пјесника који наједном рукну као ријека, и тако теку; има их који почну као поточић, па постепено прикупљају снагу бивајући кроз врјеме и поетски простор све одређенији и гласнији – иако нијесу громогласни и хучни као водопад. Ја сам од ових других”.

*
* *

Душан Костић, осим што је познати пјесник и дјечји писац, запажен је и као успјешан репортер, опсједнут људима, природним љепотама и занимљивостима разних крајва бивше Југославије, које је углавном објављивао у дневном листу Политика. У путописној књизи Импресије – виђења Херцег Новог (Удружење умјетника, Херцег Нови, 1976), у којој у доброј мјереи описује и свој дводеценијски живот у овом граду, оставио је о том поднебљу и људима цјеловит и аутентичан лирски запис, који је блиско везан и са његовом поезијом коју је тих година објављивао.
У Боки Которској и Херцег Новом, граду сунца, палми и мимоза, боравли су или му повренемо долазии и многи други писци. Португалац Дидик Пиро (Фалвиус Еборенсис) одабрао је Боку Которску за мјесто боравишта све до смрти. О њој су пјевали Андрија Качић Миошић, Јован Сундечић и Иван Болица. Његош је у Перасту написао познату пјесму Ноћ скупља вијека. У том градићу је лијечио и своју „жуту гошћу“ и када је осјетио да јој се подао, написао је тестамент. Класичне прозне или пјесничке описе Боке Которске оставили су и Стефан Митров Љубиша, Симо Матавуљ, Никола И Петровић, Рикард Каталинић Јеретов, Јанко Ђоновић, Мирко Бањевић, Франо Алфиревић, руски футуриста Игор Северјенин, енглески драматичар Бернард Шо, њемачки писац Херман Бар и други. На платна су је пренијели Мило Милуновић, Петар Лубарда и дестине црногорских и иностраних знаменитих сликара. У Херег Новом су живјели или дуже остајали Марко Миљанов, Владислав Каћански, Иво Војновић, Бранислав Нушић, Марко Цар, Бранко Лазаревић, нобеловац Иво Андрић, Михаило Лалић, Стеван Раичковић, Зуко Џумхур и други.
Душан Костић подсјећа на многе од тих боравака. Истовремено, у тридесетак записа насталим у дужем временском раздобљу, у разним поводима и ситуацијама, присно и надахнуто подсјећа на свеукупну прошлост града и одабира детаље из савременог живота његових житеља. Када зађе у природу града Херцег Стјепана, у његов пејсаж, или у давнину, присјети се и својих претходника писаца. Када прича о сусретима с обичним људима, с којима безберижно ћакула, износи своје личне утиске и доживљаје, у ствари, исписује сопствени и савремеи љетопис Херцег Новог. У њему је мноштво разних и мање познатих информација, које су такође казане надахнуто и живим и одабраним језиком.
У прози, једноставно названој Путовања (Јединство, Приштина, 1989) Костић је понудио избор из репортерских записа, углавном раније објављених – у београдској Политици и ранијих путописних књига.
Овдје обједињени, ови прилози показују како добра путописна репотража не траје „само један дан“, посебно ако садржи трајнију документарност и ако је писана надахнуто.
Костића су критичари још раније назвали „друмовником“ (зато што се стицао утисак да је стално на неком путоввању, те да стизао и у најзабитије крајеве). Али и истицали његов препознатљиви лиризам. Заправо, са пуно такве „приснисти“ и љубави он подједнако пише и о завичајном Виситору и Лиму, Ловћену, Дурмитору и Боки, али и о Дубровнику, Сочи, Битољу, Равном Срему и Сави, или о Косову. Показује подједнако интересовање и за прошлост, за занимљиве археолошко-историјске податке, али и за савремност и обичне људе и најситније детаље њиховог живљења. При тим опсима и регистровању података он није само хроничар и запсивач.Топлим медитацијама о виђеном и доживљеном надахњује читаоца. Такви су му највише интимистички записи о Македонији, у циклусу Ситан камен до камена, о старим црногорским поштама и поштоношама, цетињским покајањима и хумору, Загорју, Крапини или о Врњачкој Бањи.
Његов путопис одликује га и начин компоновања: увијек добро постављена и разрађена еспликација, ненеметљиво изношење основне идеје, а онда темељна разрада и заокруживање цјелине приче. Особени су му и стил и језик: стил није је превише реторичан и клепршав, а језик текуче „шкрт“, али и лирски слојевит.

(Фрагменти из више есеја Бранка Јокића, који су објевљени у Политици, разним часописима и књизи Трајно и пролзно)

Душан Костић:
СЛЕЂЕНА ТИШИНА ВИСИТОРА

Нека, нека ти нисам писао. Оставих за собом, једног јутра, росе, једне, и сјенке и вјетрове завичајне, и Лужу ону у сјенкосима; одох изненада са тек пробуђемх обала — све ме ту пријатељу, подсјети на очи моје дјетиње. У свему видјех себе; самоћа, самоћа, самоћа! Па одох. Не издржах…

Што боли тишина ова, што боли
тај мир, тај корак шаптав звијезда снених!
На растанку, родни граде, молим
да се пољупци врате, меки; да преболим
тугу сокака голих, твојих свелих;
да загрлим, да испијем мирис ливада покошених.
Капље, капље ноћ.
Пси лају.
Ах, сам сам и пуст сам у завичају!…

Сад видим: одбјегло све је. Дјетињства нема.
Ни другова, ни игре. Само трава,
и године само, и смрче у тишини,
и неизгажене стазе у планини.
Само мир. Самоћа дуга. Само трава.
И драга крајина плава.

Жудња ме овдје баци
Гдје се бијеле овце, и капе, и облаци;
Жудња ми овдје звони:
у муку том не клони,
можда у јату плавом, можда под крововима
има радости плахе и благе зоре има;
можда ће проћи немир слутња ова лака
са пјеном од облака.

Пролазим пијан од себе, од снова, и кровова,
од трња што ме кида,
од вјетра што затресе;
шеварје шуми мене под сјенком јастребова —
дјетињством да ме вида,
дјетињством да понесе.
Ал видим: одбјегло све је, године само туку
и тавна мрежа борâ.
Ај, залуд теби дрхтаво пружих руку —
тишина Виситора!…

Јер боли самоћа ова, јер боли
тај мир, тај корак шаптав звиједа снених!
На растанку, травни граде, молим
да се пољупци врате, меки; да преболим
тугу сокака голих, твојих, свелих —
мирис ливада покошених.

Да згазим самоће? Чему оне
кад у валовљу растанка тонем
и пијем далеке луке?
Ја сам дио улица, ја сам пјесма њина,
заборављена туга харлекина,
ја сам дио свјетла и свете градске буке
којој из мира овог дајем руке.
Одлазим — и сву ноћ пусто вапе врата
за ведрим жамором асфалта,
за градом што је развио заставе своје,
и моје, и моје.

Опрости за отворено срце — ја мира немам,
тишинâ немам овдје иако тихо све је.
Мир је мој у шуму корза, у шљунку неке алеје
гдје се све на хрпу баци — и кораци, и облаци,
и све меље без одмора, без умора,
слеђена тишино Виситора!…