STAV

21.5.2015 10:01

Još o iseljavanju

Prema Monstatovim podacima, u Mjesnoj zajednici Plav, koja obuhvata samu varošucu i u kojoj je preko 90 odsto Muslimana, od 1971. do 2011. godine broj stanovnika se smanjio za 14,44 odsto

 

   AUTOR: Branko Jokić

  Povodom teksta „Moderni muhadžiri“, autora prof. dr Šerba Rastodera, Vijesti 19. 5. 2015.

Kao i u drugim prilikama, bilo da  „analizira“ prošlost ili savremenost, dr Šerbo Rastoder „preskače“ činjenice i iznosi netačne, ili, u najmanju ruku, površne opservacije. Naročito su mu, i redovno, problematičani „zaključci“ kojima nastoji da prvenstveno apostrofira navodno „zla vremena“ Muslimana, pri čemu je vidljivo da mu je svejedno, ili ga uopšte ne interesuje, još teža, i dalja i bliža prošlost, (i) pravoslavnoga stanovništva…

Tako  se zanio i u članku „Moderni muhadžiri“ u kome potrže i iseljavanje iz opštine Plav. Tvrdi da je procenat iseljenih u ovoj opštini 57,4 odsto. Ne navodi period na koji se to odnosi, ali, na osnovu dominirajućih lamentacija, dalo bi se zaključiti da su u pitanju isključivo Muslimani.

Međutim, nije tako. Naprotiv,  procentualno je drastičnije  smanjen broj pravoslavnoga stanovništva. Jer, analitičar „zaboravlja“  da je dio te adminsitrativne regije i njeno najveće selo Velika, koje  prednjači po broju iseljenih - ne samo u ovoj opštini nego možda i na nivou cijele države.

Prema Monstatovim podacima, u Mjesnoj zajednici Plav, koja obuhvata samu varošucu i u kojoj je preko 90 odsto Muslimana, od 1971. do  2011. godine broj stanovnika se smanjio za 14,44 odsto (u MZ Prnjavor, koja je na domaku Plava 7,3 odsto, a MZ Gusinje 44,09 odsto). U tome periodu u MZ Velika, u kojoj iskuljučivo žive pravoslavci, broj stanovnika je manji za 72,38 procenata.

Da to nije proces kakav su imala i mnoga druga sela, potvrđuje još nekoliko statističkih podataka: iako je u Drugome svjetskome  ratu stradalo više od trećine njenih stanovika (samo u pokolju od 28. jula 1944. preko trista, a ukupno više od 600), prema popisu iz 1948.  Velika je imala 1.352 stanovnika; 1953. bilo ih je 1.368, 1961.godine 1.249 a 1971. godine 1.059. Potom je došlo do još ubrzanijih odlazaka. Popis iz 1981.  registrovao je 717,  a deset godina kasnije - 505 stanovnika. Početkom XXI vijeka, 2003. godine, ostalo je 417, a po  popisu iz 2011. svega 311. Dakle, za 80 godina Velika je „skraćena“ za blizu 90 odsto stanovnika, a ako se ima u vidu i očekivani (a izgubljeni) prirast, onda je broj iseljenih skoro nemoguće  izračunati. I to nije sve: plavski planeri su već izračunali da bi za narednih dvije-tri decenije ovdje moglo da bude tek desetak ljudskih duša…

Tražeći „pošten i jasan odgovor“, analitičar Rastoder pita: zašto se ljudi sele? Slažem se da  su, i ranije i sada, na prvome mjestu ekonomski i politički razlozi, odnosno  nedostatak „jednakih šansi“. On kao jednog od neposrednih krivaca što toga nema vidi potpredsjednika vlade(?!)…  Pa, evo, da ja ukažem kako to izgleda na  primjeru Plava. Iako pravoslavno stanovništvo u ovoj opštini čini jednu četvrtinu (nakon odvajanja Gusinja, taj procenat bi trebalo da je osjetno veći) prema činjeničnom stanju iz 2014. godine, od 42 tzv. javna funkcionera (koje bira Skupština opštine) nije bilo ni jednoga pravoslavca, a od  preko 400 visokoobrazovanih Veličana (među kojima je više od 50 doktora nauka, kao i više od 50 ljekara, preko stotinu profesora, itd) u opštinskoj činovničkoj strukturi i drugim djelatnostima uposleno je - dvoje-troje…

 

     На 214 страна, у тврдоме повезу, објављена је књига ВЕЛИЧКА ШКОЛА 1864-2014, аутора Бранка и Марка Јокића. Настала је поводом 150 година од оснивања школе, а рецензенти су: проф. Радован Дамјановић, главни уредник часописа „Васпитање и образовање“, проф. Радован Поповић, помоћник директора Завода за школство Црне Горе и проф. Радомир Јочић, директор Основне школе „Патар Дедовић“ у Мурини, која је и издавач. 

    У уводу, аутори истичу да јубилеј Величке школе представља један од најважнијих датума у историји Величана, али да је и веома значајан  за црногорско образовање у цјелини. Већ на првој корици књиге приложен је архивски документ, на основу којега (као и аутобиграфских биљешки Илије Вучетића, првог вискообразованога Величанина), аутори поуздано закључују да је школа основана управо 1864. године, па сва досадашња „лицитаирања“ око тога представљају само неоснована нагађања…

      У ствари, укупан садржај ове монографије (споменице) заснован је на историографском истраживању. Приложено је преко 30 фотокопија докумената а више од стотину назначено у фуснотама. Између осталога, донесени су аутентични спискови првих величких ђака у обновљеној школи (након што је Велика ушла у састав Црне Горе, на Берлинскоме конгерсу) и неколико других спискова (са подацима о старости и успјеху) генерација до балканских ратова. Опис тога раздобља пропраћен је и прлозима из љетописа и извјештаја учитеља и школских надзорника, итд.

   Величка школа је радила и у вријеме аустроугарске окупације, па све до 1941. године, о чему се овдје, осим података о учитељима и спискова неколико ђачких генерација, по први пут саопштавају до сада непознате појединости.

   Дио књиге која приказује период од 1945. до 2015. године прате спискови  и заједничке фотографије свршених ђака и биографије (и фотографије) преко 70 учитеља који су радили у Величкој школи од 1876 до 2014 године (од којих су близу 30 били Величани). Посебно је представљено неколико (нај)успјешнијих ђака, библиографије књига и радова, итд.

 * * *                

      Промоцију књиге организује Основна школа „Петар Дедовић“, 7.маја, у 12 часова, у Мурини.

 

(Поводом потписивања меморандума између државе Црне Горе и „Клуба Велика“)

У прошлости Величана било је више значајних (пресудних) момената. На првоме мјесту је њихово (сам)ослобађање од плавско-гусињских Турака и улазак у састав Црне Горе, 1878. године.На економскоме плану, од велике важности је била градња џаде преко Чакора (1925.године), коју је започео краљ Никола, наставиле аустроугарске власти а окончала Краљевина СХС. Њоме су се житељи подчакорске долине трајно повезали с државном матицом и у разним видовима добили бољу перспективу. Не може се порећи да је, ту и тамо, и послије Другога свјетскога рата било неких помака. На првоме мјесту стварање подједнаких услова за школовање, па су такође вриједни хвале и појединачни и општи успјеси Величана у образовању (који су резултирали стотинама универзитетских диплома…) Али, било је много више заостајања и опште небриге друштва, што је био значајан разлог за (демографско) нестајање Велике. Иако са значајним закашњењем, те не са превеликим изгледима да се надокнади пропуштено, сасвим нова визија и песпектива Величанима се отвара пројектом о заштићеном подручју чакорскога платоа. Он не означава само заустављање вишедеценијске пљачке величких природних ресурса (прије свега шума) или аспирација и планова неких махера (прије свега, наших), да приграбе оно што је тамо драгоцјено (иако је то туђе…) него би требако да је то почетак онога што су многе генерације одавно сањале и (узалудно) заговарале. То није била никаква ирационалност: поредећи оно што су видјели у регијама сличних природних издашности, са много атрактивнијим амбијентом својега завичаја, и раније су многи Величани предио од Мокре до Хридског језера, од Цикуша до Бјелухе и Јеленка,од Враћева до Јечмишта, препознали као Богом дан за развој врхунских планинарских (најекстремнијих) дисциплина и зимских спортова. Односно, у томе су замишљали не само величку перспективу… Охрабрујући су изгледи да тај сан коначно (ускоро) постане и реалност. Макар то било и дјелимично. Руководство „Клуба Велика“ заслужује све похвале. Ако је око њихових најава и почетних обећања било доста резерви (скептичност је исказивао и потписник ових редова…), показује се да је требало - мало стрпљења. Неке досадашње активности, међу којима је свакако најзначајнија оснивање библиотеке (па макар нико у њу не улазио…) крунисали су упорноношћу да држава и њихови међународни пријатељи прихвате пројекат којим се чакорски плато ставља под специјалну заштиту, која подразумијева и значајне инвестиције, а то значи потпуну валоризацију тога природнога блага… Наиме, ако се оствари оно што је сада (тек „у глобалу“) познато, слободно се може рећи да се нови поглед према Чакору, и са њега, отвара не само Величанима који тамо живе, него да ће то бити и реална перспектива за оне који желе да се врате или још чешће долазе.Имаће ђе и зашто. Нијесу то нови видици само за Величане, него и за шире окружење, јер су Чакор и све оно око њега много „подеснији“ (и љепши) него што су то многе друге дестинације, па и Бјелацица и Дурмитор…

Бранко Јокић

Ministar održivog razvoja i turizma, Branimir Gvozdenović i generalni sekretar NVO „Klub Velika“, Gojko Knežević, potpisali su (15.aprila,2015.godine)  Memorandum o saradnji o sprovođenju Programa zašite, očuvanja i unapređivanja budućeg zaštićenog prirodnog dobra Čakor.

U saopštenju Ministarstva se kaže:

"Prostorno-urbanističkim planom opštine Plav prepoznate su izuzetne prirodne vrijednosti područja Čakor, kao i obuhvata dijela teritorije opština Berane i Andrijevica, pa će se ovim memorandumom definisati okvir saradnje dvije strane u stvaranju optimalnih uslova za održivu valorizaciju prirodnih resursa ovog područja.

Ministarstvo održivog razvoja i turizma će, u okviru ove saradnje, pružiti stručnu i administrativnu podršku kroz izradu Studije zaštite zaštićenog prirodnog dobra, kao podloge za donošenje odluke o proglašenju zaštićenog prirodnog dobra. Takođe, ovim sporazumom biće pokrenute i aktivnosti na izgradnji vizitorskog centra Čakor, u skladu sa principima valorizacije ekosistemskih usluga, a rezultati saradnje su i aktivnosti na osmišljavanju ponude, koja će omogućiti rast zaposlenosti, prihoda i očuvanje prirodnih resursa ovog područja. Takva ponuda biće kompatibilna sa onim što predstavlja okosnicu funkcionisanja Nacionalnog parka „Prokletije“.

Prilikom potpisivanja sporazuma posebno je istaknuto zadovoljstvo zbog saradnje Ministarstva i predstavnika civilnog sektora na prostoru Čakora. Naročito je pružena podrška proaktivnom odnosu lokalnog stanovništva prema razvojnim pitanjima, koja na održiv način tretiraju izuzetnu prirodu koja karakteriše ovo područje, a na taj način se stavraju šire pretpostavke za razvoj u prekograničnom kontekstu i kontekstu dobijanja podrške sa međunarodnog nivoa."

DAN,5 marta,2015.       Dio gro­blja u Mje­snoj za­jed­ni­ci Ve­li­ka na na­šem je ima­nju i dok se ne ri­je­še imo­vin­sko- prav­ni od­no­si ne­ma vi­še nje­go­vog ši­re­nja ni­ti ure­đi­va­nja, ka­že za „Dan” Mi­lo­rad Mi­ško Pa­u­no­vić, Ve­li­ča­nin ko­ji ži­vi i Pod­go­ri­ci. Pa­u­no­vić tvr­di da je MZ Ve­li­ka bez pi­ta­nja uzur­pi­ra­la nje­go­vu imo­vi­nu, te da mu je po­red 3.000 kva­dra­ta na ko­me je for­mi­ra­no gro­blje, uzur­pi­ra­na i su­sjed­na par­ce­la pri­bli­žno iste kva­dra­tu­re i da taj spor po­ku­ša­va da ri­je­ši pred sud­skim or­ga­ni­ma. Ka­že da je iz­no­va re­vol­ti­ran po­ku­ša­ji­ma nad­le­žnih u MZ Ve­li­ka da za­ne­ma­re či­nje­ni­ce da je dio gro­blja na nje­go­voj, a ne na dr­žav­noj imo­vi­ni. Ka­ko ka­že, svi pro­ble­mi sa imo­vi­nom po­če­li su pri­je dva­de­se­tak go­di­na ka­da je ru­ko­vod­stvo MZ od nje­ga i bra­će tra­ži­lo da im ustu­pe sto­ti­njak me­ta­ra kva­drat­nih ima­nja za grad­nju ka­pe­le. - Re­kli smo da za tih 100, 200 kva­dra­ta ne mo­ra­ju ni da pi­ta­ju već da slo­bod­no uzmu. Na­red­ne go­di­ne ka­da je ka­p­e­la tre­ba­lo da poč­ne da se ra­di, ka­žu da ni­je baš sto već 1.000 do 2.000 kva­dra­ta. Bra­ća i ja smo se na­smi­ja­li i re­kli da to ne mo­že i tu je za­vr­še­na sva pri­ča oko ustu­pa­nja ze­mlji­šta i pre­ki­nut je sva­ki raz­go­vor o iz­grad­nji ka­pe­le - na­vo­di Pa­u­no­vić., is­ti­ču­ći da nje­go­va po­ro­di­ca ni­je osta­la du­žna se­lu. - Moj po­koj­ni djed po­klo­nio je oko 1.000 kva­dra­ta za iz­grad­nju cr­kve upra­vo tu gdje je for­mi­ra­no no­vo gro­blje. Na­pra­vi­li su i kre­ča­nu ko­ja je tre­ba­lo da slu­ži za grad­nju cr­kve pa da po­sli­je osta­ne u na­šem vla­sni­štvu. Od­ro­ni­la se ze­mlja, za­tr­pa­la kre­ča­nu i dio gdje je cr­kva tre­ba­la da se gra­di pa se i od to­ga po­sla od­u­sta­lo. Ta­da smo po­sa­di­li vr­be na di­je­lu ima­nja da bi za­u­sta­vi­li od­ro­nja­va­nje ze­mlje. Pri­je par go­di­na, ba­ge­ri­ma su srav­nje­ne vr­be i na di­je­lu mog ima­nja na­pra­vlje­no je sto­ti­njak no­vih grob­ni­ca. To je ura­dio ta­da­šnji pred­sjed­nik MZ To­mi­slav Ste­še­vić. Sa­da bi da pro­du­že sa ra­do­vi­ma, pra­ve par­king i ko zna šta sve još, ali to ta­ko ne­će mo­ći - ka­že Pa­u­no­vić, i do­da­je da je Ste­še­vić znao da par­ce­la na ko­joj ši­re gro­blje pri­pa­da po­ro­di­ci Pa­u­no­vić. - Ote­li su mi hi­lja­de kva­drat­nih me­ta­ra i pri­je pri­je pet go­di­na Ste­še­vi­ću sam za­bra­nio bi­lo šta da se ra­di na mom ima­nju, a on to ni­je po­što­vao. Ste­še­vić kao pred­sjed­nik MZ ko­ri­stio je funk­ci­ju da ra­di šta mu se proh­ti­je. Vje­ru­jem i da je ra­dio po nečijem in­struk­ci­ja­ma. Bu­du­ći pred­sjed­nik MZ ne­ka za­tra­ži po­dat­ke o to­me šta je sve dr­žav­no a šta pri­vat­no ze­mlji­šte, pa će da vi­de ko je u pra­vu. Svo­ju ze­mlju ne­ka ko­ri­ste ka­ko ho­će, al ne­ka ne uzur­pi­ra­ju tu­đu. Ili, ako baš ho­će ne­ka mi po­nu­de pra­vič­nu na­dok­na­du za mo­ju ze­mlju. Zna se ko­li­ko ko­šta grob­ni­ca, to­li­ko mi se pla­ti po kva­dra­tu i kraj - iz­ri­čit je Pa­u­no­vić. On na­gla­ša­va da to što ne ži­vi u Pla­vu ne zna­či da ne zna i ne­ma do­ka­ze šta je sve nje­go­va imo­vi­na. - Dok su mi ži­vi bi­li stri­če­vi i otac, ni­ko ni­je smio da di­ra ima­nje. Tač­no je da smo nas tri bra­ta ro­đe­ni u Pod­go­ri­ci, ali ne zna­či da bi­lo ko od Ve­li­ča­na ima pra­vo da pi­ta gdje su ti Pa­u­no­vi­ći ko­ji ka­žu da je ze­mlja nji­ho­va, što ne do­đu. To je mo­ja ze­mlja, imam pa­pi­re ko­ji to po­tvr­đu­ju a i svi oni do­bro zna­ju da mi ne tre­ba do­zvo­la da na svo­je do­đem ka­da ja ho­ću. Vi­dio sam no­vin­sku fo­to­gra­fi­ju, sli­ka­li se na ne­kom pu­tu, to je mo­ja ze­mlja, moj lug, na ko­ji pla­ćam po­rez - ka­že Pa­u­no­vić. On do­da­je da je o uzur­pa­ci­ji dr­žav­ne imo­vi­ne u MZ Ve­li­ka, či­me je i nje­mu na­pra­vlje­na šte­ta, 15. sep­tem­bra pi­sao za­šti­t­ni­ku imo­vin­sko prav­nih in­te­re­sa. U do­pi­su je de­talj­no na­veo do­ku­men­ta­ci­ju ko­ju ima i stvar­no sta­nje u ve­zi sa imo­vi­nom. Pi­sa­ni od­go­vor, ka­ko ka­že, ni­ka­da ni­je do­bio. Po­kre­nuo je i par­ni­cu u ko­joj do­ka­zu­je da mu je uzur­pi­ra­no 3.100 kva­dra­ta do gro­blja. S.R.