Након што су Величани обиљежили 70-годињицу геноцида, који је над њима (из)вршен током цијелога Другога свјетскога рата, а кулминирао 28.јула,1944. године, у којима је страдало близу 600 њихових ненаоружаних и недужних предака, услиједила су нова негирања народнога памћења и историјских докумената. У режији једног „свезналца“, на двијема подгоричким телевизијама, у томе се муњевито истакао Шербо Растодер, покушавши да оспори све што је одавно познато, па и архивска документа. Наравно, то је код Величана изазвало општи револт, а услидило је и неколико јавних и аргументованих разобличавања ове „истине“. Међутим, уредништво Документарног програма државне телевизије (који уређује супруга претхоходнога интервјуисте, за чију су кампању разлози познати само њима, јер им Величани ништа рђаво нијесу учињели…) дало је Растодеру  прилику да поново фалсификује и јавно саопштава неистине. Наиме, у томе прилогу, емитованоме 7.априла, 2014.године, једино су неспорне емоције родбине жртава и преживјелих у геноциду. Разумљво, ту се не може ништа придодати (а може се с разлогом сумњати да је и у тој монтажи поприлично одузето?), јер жалост за ближњима не може да спласне ни послије седам деценија и, с разлогом, преноси се на нове генерације… Све остало је површна интепретација онога што се тога крвавога јула збило у овој Долини смрти. Најприје је наслов прилога „стидљив“: не ради се о (великоме, или маломе – све једно је) злочину, већ о геноциду – на шта указују не само дукумента УН, него је у томе смислу интервујисте исправљала и једна, у ову терминлогију не превише упућена саговорница. Као „доказ документарности“ ипровизовани су некакав дим и искакање њемачких војника из камиона (највјероватније се ради о кадровима који су преузети из некога филма, јер немају везе с Великом ?!) с циљем да се сугерише да су геноцид извршили њемачки војници, односно да се заташка истина о томе ко су стварни кољачии. Очигледно, смишљено је избјегенуто и помињање а камоли снимање бројних дукумената (који се налазе у Архиву Југославије у Београду, Подгорици и другима, а не на интернету – како иронише главни тумач-саговориник из  Рамаданаца). Све то с циљем да се повјерује смишљеној и (без ергумената) наметаној причи, по којој су и непосредни извршиоци били генерал Шмитхаубер и Есесоцви, припадници дивизија Принц Еуген и Скенредбег, и „још понеки“, али који су били са сјевера Албаније. Односно, да се прикрије да су у клању и бацању у огањ величке нејачи много активнији били сусједи, иначе веома присутни у фашистичким формацијама и током цијела Другога свјетскога рата. Истовремено је, понављајући општости, остао недоречен (или су га цензурисали ?) историчар Радоје Пајовић… Без обзира што није јасно по којему се „критеријуму“ овдје нашао  и политичар Шабовић, у потпуности су прихватљива његова размишљања о комунистичкоме заташкивању геноцида и потреби да се зна пуна истина. Не ради се о хушкању на некакву освету, или окривљавању било којега народа, већ је цивилизацијска и људска дужност да се геноциди и злочини (и они у Санџаку, такође из истих злих времена, или у Сребрници, из новијих) не смију заборавити – без обзира јесу ли њихови актери у животу или не... Знајући да свету обавезу  да се на достојанствен начин присјећају својих невино страдалих и да укажу на њихове и „командне“ и стварне убице, потомци величких страдалника су с разлогом гњевни на приступ какав је учинила државна телевизија. Јер, у суштини, ради се управо о притиску на заборав, о наставку 70-годишњега минимизирања и искривљавања чињеница (на примјер, могли су ови тв.фактори да погледају документарни филм који је још прије четврт вијека, на исту тему, направила Телевизија Приштина…). У томе смислу, ваља поздравити иницијативу НВО “Клуба Велика” и потомака жртава геноцида, која је, управо због оваквих дрских испада појединих „историчара“ и медија, покренута прије неколико мјесеци, а која ће (након пуне обраде) бити доставвљена Влади Црне Горе, с тражењем да државна комисија коначно расвијетли шта се и како догодило под Чакором.

Имајући у виду „истинитост“ која је до сада презентована, те каква се и даље подмеће, Величани ће бити упорни да реализују тај циљ – како се не би нагађали с Растодером и „помиритељима“ који заговарају тезу „било па прошло“. Очекују пуну одговорност надлежних органа а за свој, иако помало закашњели али часни пројект већ су добили и подршку од међународних организација, које имају афирмисано искуство у оваквим истраживањма, те које ће (за разлику и од домаћих „антифашиста“) мериторно помоћи око утврђивања прецизног броја жртава, комадне, извршитељске и друге улоге и свих (не)јасноћа. Никада није касно...

Уредништво