OBJAVLJENO:DAN 14.01.2017.                                                                                              

(Drugi pišu) Simo Milutinović Sarajlija je kolosalna ličnost srpskog nacionalizma, zapravo, poslije Vuka Karadžića vjerovatno najznačajniji nacionalista (nacionalni radnik) u srpskoj istoriji, značajniji i od Ilije Garašanina. Continue reading →

Уредништво портала selo-velika.me недавно је примјетило да у презентацији недостаје комплетна архива за септембар, октобар, новембар и децембар 2014.године. За сада, није нам познат разлог како је до тога дошло… Будући да тај и други материјал редовно похрањујемо и чувамо, те да сматрамо да је дио тих прилога трајнијега значења, неке смо поново поставили, а нареднх дана биће поновљени и други. Посјетиоце позивамо да затраже неки од евентуано недостајућих садржаја који су у томе периоду објављени. Уз молбу за разумијевање, Уредништво

Poštovani gospodine Jokiću! Slučajno sam obaviješten, a potom se i lično upoznao sa Vašim reagovanjem na portalu sela Velika na moju knjigu “Zločini nad pravoslavnim stanovništvom u Gornjem Polimlju”. Iskreno govoreći u prvom trenutku sam pomislio da se radi o Vašoj zabuni i o Vašem potpuno neumjerenom i proizvoljnom reagovanju i da u najvećem dijelu ne stoje i da su sasvim neutemeljeni Vaši razlozi za reagovanje na način i u konotaciji u kojoj ste to učinili. Medjutim, malo pažljivijim pregledom i uporedjivanjem zaključio sam da ste, na moju veliku žalost i crnu bruku, najvećim dijelom ili u potpunosti u pravu, bar što se tiče načina i konteksta u kome je došlo do doslovnog preuzimanja, citiranja i objavljivanja tekstova, djelova tekstova i fusnota iz Vaše knjige “Sin gordog Čakora” u mojoj pomenutoj knjizi.Nažalost i način i razlozi koje ću Vam ponuditi u objašnjenju i odgovoru, koji razumljivo očekujete od mene, a na kojima i insistirate u reagovanju, prilično su limitirani i teško mi je zbog toga, ali se nadam da ćete na kraju ipak imati razumijevanja za ono što ću Vam predočiti i što se desilo i šta je uzrokovalo da dodje do toga do čega je došlo. Desilo se, naime, da sam se u radnoj verziji moje knjige i u mojim tekstovima koristio gradjom iz vaše knjige, kao nezaobilaznom literaturom (ovo nije nikakvo laskanje već objektivan sud) i činjeničnom osnovom koja pruža izvanrednu podlogu za komentarisanje i zaključivanje o istorijskim dogadjajima i ličnostima kojima ste se, izmedju ostalog, bavili u vašoj knjizi.Razumije se i da sam imao namjeru da se istim koristim na način i u skladu sa autorskim napomenama o nedopustivosti svake upotrebe ili zloupotrebe bez Vašeg autorskog dopuštenja. Dakle, u momentu kada je knjiga upućena na prelom i u opštoj žurbi da se taj dio posla finalizuje da bi knjiga bila spremna za 28. jul, ja sam uputio tekst koji je sadržavao i izvode direktno preuzete iz vaše knjige, sa bilješkama na marginama da se napravi komentar na Vaša cijenjena zapažanja i zaključke, a da sam pri tom potpuno zaboravio na moje komentare, zaključke i moj autorski odnos (bilo kakav da je) priložim i ugradim u moj konačan tekst, iako sam sve to imao na umu i (nažalost) sve to već imao pripremljeno-uključujući i oznake korišćene literature u fusnotama. Sve kasnije bilo je kasno zbog moje elementarne nepažnje i sve mi je postalo jasno tek nakon Vašeg. Gospodine Branko, žao mi reagovanja je ako mislite da sam Vama namjerno i sračunato naudio na tako naivan i otvoren način, jer u mojem dosadašnjem istoriografskom bavljenju ovo mi se prvi put dešava, ali se ipak desilo i ja nemam druge riječi sem da Vam se izvinim zbog toga ako Vam to nešto može značiti, a da Vam se posebno izvinim što se to desilo upravo prema Vama, jer Vi to svakojako i konačno nijeste zaslužili. Tako gledano, izuzimajući dio koji se odnosi na vaš komentar vezano za ulogu i doprinos vladike Amfilohija prema svemu ovome (jer to je nešto na čemu se nijesmo ni sretali ni upoznavali niti je bilo razlog mog niti Vašeg bavljenja ovom tematikom – nadam se da se slažete), ja Vam ostajem prijatelj i veliki dužnik i nadam se da ćete se i Vi na isti način odnijeti prema svemu ovome. Pozdravlja Vas, Predrag T. Šćepanović u Kolašinu, 20. oktobar 2014.g.

22. јануар 2015. годинe "Vijesti" 22. 01. 2015. g.

Hašim Tači je na konferenciji za novinare u Podgorici (16.januara) rekao: „Velika je sreća da Kosovo i Crna Gora nemaju otvorenih pitanja oko granice. Proces demarkacije je završen više od 90 odsto i vjerujem da će početkom proljeća biti riješen u potpunosti“. Nije rekao istinu, a njegova „objašnjenja“ prećutao je i domačin Igor Lukšić. Nakon crnogorskoga priznanja Republike Kosovo (2008. godine) dogovoreno je otvaranje međudržavnoga graničnoga prijelaza u Bjeluhi - u Kotlovima. To je bio i razlog da Crna Gora, 2011. godine, proširi i asfaltira put uz Veliku, preko Čakora i niz Bjeluhu, u dužini od oko 20 kilometra. Međutim, izgradnja „zajedničkoga“ objekta, radi „brzog“ otvaranja carinsko-policijskoga punkta, nije započeta ni poslije šest godina. Prema pisanju medija u Prištini i izvorima u Podgorici, kosovska strana nije iskrena. Naprotiv: njene vlasti i uticajni krugovi otvoreno su pokazali teritorijalne i špekulantske aspiracije prema imovini Veličana, odnosno ovom dijelu Crne Gore - na platou Čakora. Najprije je (u avgustu 2011. godine), kosovska delegacija zatražila da se (zajednički) grančni prijelaz uspostavi na vrhu Čakora, odnosno desetak kilometara unutar crnogorske državne teritorije. To je “obrazložila“ bizarnostima: „boljim pregledom terena“, „sunčanošću Čakora“ itd. Crnogorski predstavnici su uzvratili da se Crna Gora „najboje vidi sa Lovćena“ i enenergično zahtjevali da se (zajednička) zgrada za carniske i policijske poslove podigne u Kotolovima (đe više od sedam decenija (po)stoji tabla koja obavještava da je na tome mjestu granica između APK Kosovo i Metohije i Crne Gore). Šef kosovske delegacije zaprijetio je da „građani Peći i Rugove neće dozvoliti da se prijelaz uspostavi na tertoriji Kosova“, čime je jasno stavo do znanja da im je glavni cilj pokušaj da međudržavnu granicu pomjere na Čakor. Potom, članovi kosovske komisije nijesu došli na dogovoreni sastanak, u Podgorici. Brzo se pokazao zašto: 7. septembra 2011. godine, u vrijeme kada je završavano asfaltiranje puta sa crnogorske strane, a u Peći KFOR zvaničnio prenio nadležnosti čuvanja granice na Kosovsku policiju, u tome gradu (nakon ceremonije, kojoj je prisustvovao i tadašnji crnogorski ministar unutrašnjih poslova Igor Brajović), Albanci su bučno demonstrirali, a grupa od nekoliko stotina autima jurnula uz Rugovu i došla u Kotlove i, uz prijetnje (naravno, Crnoj Gori), porušila granične oznake i piramide. Kosovski mediji dali su im „patriotsku“ podršku, a crnogorski zvaničnici (ćuteći pred domaćom javnošću) obavijestili KFOR. Bajram Režepi, ministar unutrašnjih poslova u Tačijevoj vladi, kazao je kako je ta vlada saglasna za uzajamno priznanjanje ranije administrativno-katastarske granice (kako je to zaključila i Badinterova komisija - da adminstrativne granice između bivših jugoslovenskih republika postaju međudržavne, na dan sticanja nezavisnosti), itd. To je crnogorsku stranu ohrabrilo, pa su se (6. novembra, 2012. godine, u Podgorici), ponovo sastale dvije komisije. Ali, ponovo je uslijedilo nemušto saopštenje - po kome je „utvrđen plan aktivnosti u obavljanju poslova razgraničenja i utvrđivanja državne granice i priprema za zaključivanje međunarodnog ugovora o državnoj granici“, itd… U nastavku su geometri izlazili i na lice mjesta. Kosovski nijesu imali nikakve mape, pa su članovi njihove komisije na razne načine tražili „poseban dogovor“ oko prekrajanja granične linije na nekoliko mjesta. A onda je sav posao zamrznut (skoro godinu dana komisije se nijesu sastajale…) Da se, ipak, radi o ozbiljnome problemu, a ne samo o nekakvom „istorijatu“ dosadašnjih pregovora, ukazuje i podatak koji je prošle nedjelje u Podgorici istakao upravo Tači: u pitanju je deset odsto granice, što je u odnosu na dužinu granice između Crne Gore i BiH (i ono oko Sutorine) znatno veći prostor. Jer, kosovski pregovarači pričaju čas jedno čas drugo: traže pojedinačne parcele (u Bjeluhi, padinu na dnu Vraćeva, šume u predjelu Šipovica, itd), ali, u suštini, nastoje da ospore svih 5,7 kilometara granične linije, to jeste oko tri hiljade hektara površine koja pripada Velici, odnosno Crnoj Gori. Istovremeno, dio kosovskih istoričara i intelektualca osporava sve slobodarske žrtve i napore predaka Veličana koji su (od)branili tu granicu i u okiviru nje (na Berlinskome kongresu) ušli u sastav Crne Gore. „Pojašnjavaju“ da je to granica „iz turskih vremena“, te da je sadašnja država Kosovo i tridestak njenih građana koji su vlalsnici imovine na „spornome“ prostoru (koju su kupili u posljednjih tridesetak godina…) „prirodni“ nasljednici Osmanlijske države… Zapravo, pretendenti na tuđe prave se da „ne znaju“ da su Turci za svagda priznali da to nije njihova imovina (što je potvrđeno i u Bukureštu, 1913.godine), a još manje da Albanci (koji takođe ističu kako su ratovali protiv Turaka, da bi ih „istjerali sa Kosova“…) ni po čemu ne mogu biti njihovi nasljednici. Kao i to da su teritorijalni sporovi između Opštine Kućište (za koju njihovi komentatori tvrde da joj je pripadalo „sve do Čakora“) i Opštine Velika sudski riješeni još između dva rata, u korist Veličana, koji su pokazali turske tapije iz 18. vijeka… Svakako valja imati strpljenja i sačekati proljeće, za kada Tači, nakon šest godina blefiranja i odugovlačenja (najvjerovatnije isčekujući nečiju podršku) najavljuje da će ovo pitanje biti riješeno. Tada će se pokazati i da li crnogorski predsjednik Filip Vujanović ne vidi nikakav problem oko imovine protjeranih Crnogoraca, nego ni oko granice na Čakoru, pa je u pravu što, zbog Sutorine, ne imenuje ambasadora u Sarajevu, a postavljanje ambasadora u Prištini uslovljava jedino traženjem da 23 Crnogorca, koliko ih je u istinu na Kosovu (među kojima su i oni „po potrebi“), budu upisani u tamošnji ustav i nađu se u parlamentu… Veličani strahuju i od otvaranja policijsko-carinskog punkta na njhovoj ivici. Jer, on za njih nema nikakve važnosti. Prvo, postavlja se pitanje: kako bi, eventualno, neki ovdašni stanovnik otišao (i došao) do Metohije i Peći, kada se zna da desetak njihovih rođaka, koji ovdje u i Polimlju žive kao izbjegice, godinama ne smiju tamo otići, niti im bilo ko garantuje bezbjednost? Imali bi i nevolje sa šumokradicama (koji to i sada čine) i stočarma iz Rugove i Metohije, itd.

Branko Jokić

 

Учесници Округог стола који је одржан у Велици, 27.јула 2014, године, на тему „Геноцид у Велици 28.јула 1944. године“, изрекли су похвалне оцјене о књизи Брнка Јокића ПОКОЉ У ВЕЛИЦИ. Интепретирајући поједине дјелове, у таквом контексту, књигу су апострофирали академици Миомир Дашић и Зоран Лакић, као и Љубомир Живљаљевић, свједок тих збивања, проф. др Марко Кнежевић, Гојко Кнежевић, публицист и други. Велико интерсовање за књигу влада и међу читаоцима, о чему свједочи и податак да је за само мјесец дана, од када је објављена, распордата половина тиража. Највише управо у Велици, на скуповима 27. и 28 јула, затим у продавници у Мурини, књижари на Рацини (у Плаву), продавници на Лимскоме мосту (Бреезојевице) и Градској књижари у Подгорици. Осим на тим продајним мјестима, ускоро ће моћи да се купи и у Београду. Ово је пета по реду књига Бранка Јокића о своме завичају. У протеклих три године, објавио је књиге: ЗАПИСИ О ВЕЛИЦИ И ВЕЛИЧАНИМА, РЈЕЧНК ВЕЛИЧКОГА ГОВОРА, ЈОКИЋИ ИЗ ВЕЛИКЕ (у коауторству с Марком Јокићем) и СИН ГОРДОГА ЧАКОРА (хроника збивања у Велици између два свјетска рата). За све влада више него очекивано интресовање, прије свега Величана, али и сусједа (посебно Плављана). Ускоро ће бити објављена још једна књига Бранка Јокића, коју аутор сматра круном истраживња о завичају - биће то монографија под (радним) насловом ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ

Šarl Bodler: MAČKA Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči uvuci kandže, ljupki stvore, i daj da ronim u te lepe oči gde metal i ahati gore. Dok natenane milujem ti glavu i gipka leđa gladim dlanom i klizim rukom niz nasladu pravu po telu naelektrisanom ja vidim svoju ženu. Isto tako gleda kao ti, mila zveri, duboko, hladno, do dna bića strelja, a tanan dašak lebdi lako i miris mamno-ubistven treperi svud oko njenog tamnog tela. (preveo Branimir Živojinović Masuka)   Августин Тин Ујевућ НОКТУРНО Ноћас се моје чело жари, Ноћас се моје вјеђе поте: И моје мисли сан озари, Умријет ћу ноћас од љепоте. Душа је страсна у дубини, Она је зубља у дну ноћи; Плачимо, плачимо у тишини, Умиримо, умиримо у самоћи.   Horhe Luis Borhes TRENUCI * Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka, ne ih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više. Bio bih gluplji nego što bijah, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao. Bio bih manji čistunac. Više bih se izlagao opasnostima, više putovao, više sutona posmatrao, na više se planina popeo, više reka preplivao. Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive svaki minut svog života: imao sam, jasno je, i časaka radosti. Ali, kada bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo dobrim trenucima. Jer, ako ne znate, život je od njih sačinjen. Od trenutaka samo; nemojmo ih propuštati. Ja sam bio od onih što nikad nigdje nisu išli bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana; kada bih opet mogao da živim, lakši bih putovao. Kada bih ponovo mogao da živim, s proleća bih počeo bosonog da hodam, i tako do kraja jeseni. Više bih se vrtešci okretao, više zalazaka sunca posmatrao i sa više dece igrao. Kada bih život ponovo pred sobom imao. Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem. * Poslednja (poznata) Borhesova pjesma, objavjena u meksičkom časopisu „Plural“, štampana (i) u Politici, 29. 7. 1989.godine, u prevodu (sa španskog) Dubravke Sužnjević   Gijom Apolnier: MOST MIRAMBO Ispod mosta Mirambo teče Sena I ljubav naša Zar je sve uspomena Patnja uvijek radoššu bješe ispričana Sve nose dani osim mene Neka sat izbija i noć krene Sve nose dani osim mene Licem u lice za ruke se držeći Stojim dok ispod Mosta od ruku prolazeći Val teče od umora vječnih Neka sat izbija i noć krene Sve nose dani osim mene Ljubav nam odlazi s vodom što mramori Odlazi ljubav O živite spori A naša se nada razbuktava gori Neka sat izbija i noć krene Sve nose dani osim mene Protiču dani protiču vremena Prošlost je mrtva Ljubav neoživljena Ispod mosta Mirabo teče Sena Neka sat izbija i noć krene Sve nose dani osim mene (PS. Veličani koji nijesu imali doživljaj na Seni, i u Parizu, lako će podrazumijevati svoj most (i uspomene) - most na Novšiću, Murini, ili bilo koji drugi - most svoga života...) Бранислав Петровић ДОБРОВОЉНИ ПРИЛОГ ЗА НАЦИОНАЛНУ ИСТОРИЈУ Припустили на жену су пчелу Заражену пољупцем демона, И сад трчи, вриштећи, по селу, И насрће на старца Егона. Старац Егон, вичан умирању Живо пиле чупа у дворишту – Баца пиле и насрће на њу – Сад су најзад на свом Губилишту. Исто тако кад је себар Лука За Душана рекао да је псето – Седам нових измислише мука И мучише Луку цело лето. Пребише му и ноге и руке – Душан лично пи његове крви – Сада Душан лежи поред Луке – Давно су их измирили црви. А Јелена, Душанова жена, Витка, ко млад витез стегоноша, Криком себра тајно обљубљена, Роди цару нејаког Уроша. Нејак Урош, као сви нејаки, Злочин узе себи за заставу, Ал стигоше коњаници лаки, Жедни славе, по негову главу. Слуга неки по имену Лазар Скупи војску, влахе и ратаре, Народ неук, нсрећан и храбар, Добра гозба беше за татаре. Гостише се неколико дана Ко гаврани кад стигну стрвину Неки Милош уби им слутана – Добро дошло сутанивом сину. Он обнови таму и поноре Које Душан у закон унесе, И забрани свитања и зоре И начини сунце да обесе. Неки Вишњић, после много лета, У невиду своме сунце нађе, И реће му: БУДИ ВИДИЧ СВЕТА! И гле! Сунце не уме да зађе. И гле сунце не уме да зађе Усред ноћи смртоносно жеже Јадни Егон не мође да нађе Док му жена гаће не одвеже. А те гаће страшно запетљане – Жена кида зубима канаве – Кад у њима! – две прастаре ране – Дивни знаци старе српске славе.   Mario Benedeti NE PREDAJ SE (Fragment) Ne predaj se, još si na vrijeme Da zagrliš život i počneš iznova, Da prihvati sjenke, Da sahraniš strahove, Da se oslobodiš balasta, Da ponovo poletiš. Ne predaj se jer život je baš to, Da nastaviš putovanje, Da pratiš svoje snove, Da otključaš vrijeme, Da ukloniš ruševine, Da pomjeriš nebo. Ne predaj se, ne odustaj Čak i kad te hladnoća izgori, Čak i kad te strah ujede, Čak i kad se sunce sakrije i kad se vjetar ućuti, Još ima vatre u tvojoj duši, Još ima života u tvojim snovima…     Vladislav Petković DIS NAŠI DANI Razvilo se crno vreme opadanja, Nabujao ščjam i razvrat i poroci, Podig’o se truli zadah propadanja, Umrli su svi heroji i poroci. Razvilo se crno vreme opadanja. Progledale sve jazbine ikanali, Na visoko podigli se sutereni, Svi podmukli, svi prokleti i svi mali Postali su danas naši suvereni. Progledale sve jazbine i kanali. Pokradeni svi hramovi i ćivoti, Ismijane sve vrline i poštenje, Pogaženi svi grobovi i životi, Uprljano i opelo i krštenje. Pokradeni svi hramovi i ćivoti. Zakovana petvekovna zvona bune, Pobegao duh jedinstva i bog rata; Obesismo sve praznike i tribune, Gojimo se od grehova i od blata. Zakovana petvekovna zvona bune. Od pandura stvorli smo velikaše, Dostojanstva podeliše idioti, Lopovi nam izgrađuju bogataše, Mračne duše nazvaše se patrioti. Od pandura stvorili smo velikaše. Svoju mudrost rastočismo na izbore, Svoju hrabrost na podvale i obede, Budućnosti zatvorismo sve izvore, A poraze proglasismo za pobede. Svoju mudrost rastočismo na izbore. Mesto svete istorije i grobova, Vaskrsli smo sve pigmeje i repove; Od nesrećne braće naše, od robova, Zatvorismo svoje oči i džepove. Mesto svete istorije i grobova. Ostala nam još prašina na hartiji, K’o jedina uspomena na džinove; Sad svu slavu pronađosmo u partiji, Pir poruge dohvatio sve sinove. Ostala nam još prašina na hartiji. Pod sramotom živi naše pokolenje, Ne čuju se ni protesti ni jauci; Pod sramotom živi naše javno mnenje, Naraštaji, koji sišu k’o pauci. Pod sramotom živi naše pokolenje. Pomračina pritisnula naše dane, Ne vidi se jadna naša zemlja huda; Al’ kad požar poduhvati na sve strane, Kuda ćemo od svetlosti i od suda. Pomračina pritisnula naše dane. Milan Ćurčin: DAL HOĆEŠ TAKO Čuj, istinu ću ti reći: Moja je ljubav od ovoga sveta. Da li sam ti peti, il' tek treći, Mom osećaju to ne smeta; Ni ti meni nisi prva, što ću kriti? A i ko zna šta još može biti! S anđelima te nisam poređiv'o, Da nadzemaljski stvor ja obožavam; I nisam hteo — ne razumi krivo! — Da dušu svoju ljubavlju spasavam. Ja ženu tražim, snage i poleta! Moja je ljubav od ovoga sveta. (NASTAVIĆE SE)